Књижевник Дамир Каракаш за “Глас Српске”: Фикција опасна за људе који се у њој препознају

Миланка Митрић
Књижевник Дамир Каракаш за “Глас Српске”: Фикција опасна за људе који се у њој препознају
Књижевник Дамир Каракаш за “Глас Српске”: Фикција опасна за људе који се у њој препознају

Измишљам приче које говоре истину, а пишем чак и са зачепљеним носницама ако треба. Кад сам се почео бавити писањем, сматрао сам да проза може бити права само ако нема милости ни према коме, понајмање према мени. Битан је језик, јер књижевност није препричавање догађаја, а најјачи огањ букти кад је језик прецизан.

 

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Дамир Каракаш, чији роман “Прослава” ће бити промовисан 19. септембра у Банском двору Културном центру. Догађај је настао у сарадњи са Удружењем за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”. Модератор разговора биће Вања Шушњар-Чанковић.

- У “Прослави” пишем о људима који су истовремено крвници и жртве, но, како каже Монтењ, да бисмо судили једном човјеку треба дуго и љубопитљиво да слиједимо његов траг - рекао је Каракаш.

ГЛАС: Што можете да нам кажете о настанку Вашег романа Прослава?

КАРАКАШ: Изашао је прије неколико мјесеци. Прво издање од двије хиљаде одмах је распродато, па је штампано ново од двије хиљаде. То је као да у Њемачкој продате 200.000. Продало би се и више, али сам у емисији “Недјељом у два”, код Александра Станковића причао о Томпсону и Јасеновцу, јер свако мора прво чистити испред свог прага, па су ми акције у Хрватској одмах пале. Но, ако игноришемо злочине из прошлости, а ту мислим на све земље бивше Југославије, онда отварамо путеве новим злочинима у будућности.

ГЛАС: Да ли је ово и даље вријеме писања оловком и писаћим машинама, или је одавно изгубљено? Која је предност таквог писања?

КАРАКАШ: Нека свако пише онако како му паше, само нека пише књиге које још нису написане, јер једино оне имају смисла. Код овог романа ми је пасало да пишем на писаћој машини. Компјутер нас тјера на брзину, а писаћа машина захтијева другачију перцепцију. У бившој Југославији писање на машини било је третирано као тежак физички рад. Но, она има много предности и предиван звук. Сјећам се кад сам ишао у класичну гимназију у Сењу, и слушао тридесетак цура како куцају у разреду, то ми се чинило као нека божја музика. 

ГЛАС: Да ли је оправдана побуна против мотива у књижевности који су плод фикције? Зашто је то некима тако тешко да одвоје једно од другог?

КАРАКАШ: Фикција је опасна за људе који се у њој препознају, а код нас постоји и феномен да је књижевност битна само тамо гдје је нико не чита. У том контексту гледам и нападе на мој роман, који су отишли тако далеко да се више не могу вратити у свој родни крај. Третирају ме као да сам убио човјека, али, кад идемо у ближу и даљу прошлост, није то ништа чудно. Против мене говоре и попови у црквама, у посљедњих двадесетак година гостовао сам по важним књижевним догађањима у Берлину, Паризу, Лајпцигу, Лисабону и другим градовима, књиге су ми преведене на десетак језика, добијао сам угледне књижевне награде, али ниједна ме библиотека у Лици никад није позвала.        

ГЛАС: И како је могуће да књижевност (и умјетност уопште) може да засмета, а да на реалност данашњице скоро и да не буде побуне? Може ли то да се посматра као погрешно усмјерен бунт? И постоји ли права побуна данас?

КАРАКАШ: Живимо у стању лоше бесконачности, у којој се свим средствима уништава култура јер је тако лакше заглупљивати људе. Више у новинама уопште немате страница културе, а умјесто те рубрике сад се кочопере рубрике, бизнис, вјера, силиконске стражњице. Лажи се свакодневно сипају кроз медије, а што друштво више упада у лаж, то људи више мрзе оне који говоре истину. Зато више него икад морамо читати, гледати добре филмове, ићи у позориште и слушати квалитетну музику - то нам је ментална хигијена.    

ГЛАС: Јесмо ли под утицајем туђих и сопствених искустава данас превише вођени страхом? Додамо ли томе свакодневне уличне борбе, има ли ту мјеста борби против свега што није у реду са свијетом?

КАРАКАШ: У реду са свијетом није то што је генијалност људи који владају овим свијетом уочљива попут бијеле пруге на црном твору.  

ГЛАС:  Свијет је и шума, шта ћемо кад шума нестане?

КАРАКАШ: Неће шума нестати. Кад сам био мали, било нас је у селу шездесет, сад има само шесторо, нема Срба, а нема ни Хрвата. У Лици данас живи свега четрдесетак хиљада људи. И шума све више спушта, заузима села. Увијек сам волио шуму, одрастао сам у шуми, она је пуно тога видјела, чула, зна пуно прича, само је треба знати слушати. И увијек сам се више волио дружити с дрвећем него с људима.

Дизајн

ГЛАС: Можете ли да нам кажете нешто више о дизајну корица Ваших књига, те процесу уклапања и бирања?

КАРАКАШ: Дизајн књиге може бити надоградња тексту, зато увијек радим с најбољим дизајнерима, али им увијек кажем оно што је сликар Иван Пицељ говорио за књигу, дакле, књига је да се чита, и књига је црно на бијелом, јер доста њих зна како се колоквијално каже у Загребу, забријати. Књига ми је важна, тако да сам ту по сваком питању захтјеван. Она је база, од ње све почиње, јер шта је човјек без читања. Читање нас чини људима.            

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана