Јово Чулић, књижевник: Дјеца треба да буду у природи, а не да је гледају на сликама

Казао је то у разговору за “Глас Српске” књижевник Јово Чулић говорећи о књизи “Јунак у трегерима” по којој настаје истоимена представа у Дјечијем позоришту Републике Српске, а која ће премијерно бити изведена током мјесеца.

- Он поручује да треба помоћи у невољи и онима који нису били добри и који, можда, не заслужују толико пожртвовање које је нашег јунака могло скупо да кошта - додао је он.

ГЛАС: Какав је то јунак?

ЧУЛИЋ: Он враћа вјеру у људскост, то јест у псећство, како стоји у једном стиху. Наш јунак не прави питање да ли треба опростити или не, некоме ко је чинио лоше ствари. Он опрашта лако, не двоумећи се. Он опрашта у ходу. То је у његовој природи. Он показује да треба бити скроман и “нормалан”, јер ни послије херојства не хрли у прве редове да га виде и да ужива у слави. Њега нису издигли хвалоспјеви, он и даље остаје једноставни мали пас са добрим, поштеним и, за садашње ишчашено поимање свијета, наивним срцем. Поручује да за добра дјела не треба очекивати ништа заузврат и то показује својим примјером, јер на крају свега, по ко зна који пут, он лијеже у своју кућицу празног стомака. али пуне душе. И то му је довољно да безбрижан утоне у сан.

ГЛАС: Шта малишани могу да очекују од ове представе? Како ће изгледати та адаптација у позоришту?

ЧУЛИЋ: Директорица ДПРС Љиљана Лабовић Маринковић, која је и главни “кривац” што ће “Јунак у трегерима” заиграти на подијуму ове, изузетно ми драге, умјетничке куће, благовремено ме обавјештава докле се стигло са припремама. Тако сам добио на читање драматизацију коју је успјешно урадила Весна Косец Торјанац и којом сам као писац задовољан. Ту је и Ирена Сомборац, сценограф, прочитао сам и на сликама видио главне елементе сценографије и дио дизајна лутака. Све то изгледа шарено, луцкасто и весело. Такође, читао сам и замисли режисера Дубравка Торјанеца како би требало то да изгледа на сцени и могу рећи да ме је одушевило. На двије странице текста, које је написао, стало је више детаља, идеја у вези с поставком представе које се не могу наћи у више од 140 строфа, колико их има у књизи. Такође, у том тексту је толико занимљивог и афирмативног да ћу ово, ако буде ишло друго издање “Јунака у трегерима”, свакако ставити као рецензију. Не сумњам да ће наши најмлађи уживати.

ГЛАС: С обзиром на то да дјеца данас много времена проводе на интернету и да им пажњу привлаче разноврсни садржаји, колико је Вама као писцу изазовно писати поезију за дјецу?

ЧУЛИЋ: Јесте, дјеца проводе и превише времена за монитором. Проводимо и ми, хтјели ми то признати или не. Људи су због интернета отуђенији једни од других, па тако и дјеца која ту траже лаку и брзу забаву. Не треба томе да се чудимо, јер бисмо и ми у тим годинама били исти, а можда и гори. Заборављамо како смо за своје родитеље, а нарочито за бабе и дједове, били “чудни” са неким навикама које су тада биле нове и њима мање познате. У свему овоме треба да нађемо начина да их усмјеримо у садржаје који ће им помоћи у одрастању. И гледати да уведемо више дружења међу њима и више физичке активности. Не треба да дајемо да ово све пролази поред нас. Да смо нијеми посматрачи. Што се тиче изазова и писања, у оваквом окружењу оно ипак постоји. Обично пустим да идеја сама од себе “сијевне”. Некада се деси да се одмах све напише, а већином се ставе само цртице којима се касније враћам и од којих настају пјесме. Има пјесама које никада неће бити завршене, али којима се упорно враћам. Не робујем актуелним темама и немам жеље да о њима пишем јер је то све акутног карактера. Свједоци смо да све пролази, свака мода, па и у књижевности. Чак и оно што мислимо да је актуелно, да никада неће проћи, ипак пролази. Када се окренемо уназад и погледамо шта је остало од свега, остала је љубав, доброта, пријатељство, осјећаји чисти и непатворени и све оне мале, али трајне вриједности којима вријеме не може нашкодити.

ГЛАС: Како да позитивно утичемо на дјецу, да их одвојимо од екрана?

ЧУЛИЋ: У школству би требало да се уведе више часова физичког. Да се нађе начина да се бар једном мјесечно одржи час у природи из свих предмета. Треба да се угледамо на државе које су препознале овај проблем и које иду даље у образовању и здравом подизању дјеце као што је Финска,  која је увела у школе чак и час среће. То је фантастично. Дјеци треба дружења са природом. Треба више времена да проводе у природи, а не да је гледају само на сликама и на клиповима.

ГЛАС: Недавно сте учествовали у пројекту “Писци из читанки у посјети бањалучким приградским и сеоским школама”. Колико је важно остварити тај контакт са најмлађим читаоцима?

ЧУЛИЋ: Да, то је редовна активност Удружења књижевника РС која се већ неколико година уназад одржава на радост  дјеце, а и свих нас. Још је већа драж јер се овај пројекат одржава у сеоским и приградским школама гдје, иначе, писци врло мало гостују и самим тим тај контакт са тамошњом дјецом је врло важан. Са Рисојевићем, Бјелошевићем и Благојевићем сам гостовао у двије школе које носе име “Петар Кочић” и то у Колима и Стричићима. За мене је емотиван био наступ у школи у Стричићима, гдје сам за Милицу, која иде у шести разред, а само их је двоје у том разреду, казивао пјесму “Ако имаш”, која је у читанци. Овим путем бих поздравио љубазни наставни кадар и особље обје школе, а посебно ученике.

ГЛАС: Јесу ли наша књижевност и култура довољно посвећене дјеци?

ЧУЛИЋ: Књижевност за дјецу код нас је колико-толико активна. Поред неколико доказаних писаца који константно стварају за дјецу, десе се и неки спорадични случајеви “озбиљних” писаца који мотивисани неком наградом или налетом тренутне инспирације напишу дјело за дјецу. У окружењу ова област је доста озбиљније схваћена као профитабилна и у њу озбиљно улажу тамошње издавачке куће, нарочито у Србији, и то им се вишеструко враћа. Свакако да сам против оваквог “јуриша” на најмлађе читаоце и њихове родитеље, праћеног великим рекламама и шареним корицама. Пише се по шаблону и то поезија ни у ком случају. Пролазе приче, али још боље романи. Главни јунак треба да је дјевојчица узраста око 12, 13 година која рјешава и своје, а најбоље и проблеме читавог свијета. Већина тих дјела су са добро осмишљеним актуелним темама, гдје не недостаје динамике. Међутим, ту је врло мало емоција и зато неће дуго да трају. Ако се овако настави, мислим да ће врло брзо проза за дјецу доживјети судбину поезије, из времена када се објављивало све и свашта и када је због недостатка квалитетне критике и наручених рецензија читалаштво изгубило повјерење у њу. Ипак, највећи проблем је недостатак не квалитетне, већ било какве књижевне критике. И то траје годинама.

ГЛАС: Имамо ли адекватне издаваче, часописе и конкурсе који би подстицали писце на писање савременог књижевног текста намијењеног дјетету?

ЧУЛИЋ: Што се тиче издавача, код нас и нема правог издавача осим Завода за уџбенике, али пошто они углавном живе од штампања уџбеника, нису много заинтересовани за неке веће издавачке подухвате у овој области. Истина, покренули су награду “Совица”, која је за сваку похвалу, и нешто се покренуло са мртве тачке, међутим, награда за “Совицу” је, према мојим сазнањима, 1.000 КМ, а за “Сову” 5.000 КМ. Овим је речено доста тога. Ови други што се појављују као издавачи, већина њих то и није, јер то су само штампари који на име хонорара писцима “плаћају” њиховим књигама. Нема промоција, нема сајмова, нема продаје и ту се завршава читав процес. Што се тиче часописа, врло је тешко да у тренутној ситуацији остану и опстану. Колико знам, осим “Јежурка”, који је сталан, и “Ризнице”, која је фестивалски часопис “Дјечијег царства”, и нема неких који су посвећени дјеци и свакако да су потребни.

Планови

ГЛАС: Планирате ли нешто ново?

ЧУЛИЋ: Из штампе је недавно изашла књига “Што се тиче самог лета”, која је објављена захваљујући Министарству просвјете и културе РС и граду Бањалука. Илустратор је био Саша Димитријевић, карикатуриста из Ниша, а рецензент књижевник из Црне Горе Велимир Ралевић. То је други дио планираног трокњижја о животињама, које је кренуло са књигом “Задња пошта Мадагаскар”. Све три имају или ће имати по 40 пјесама о различитим животињама и врло су пријемчиве за танане дјечије меридијане. Планирано је да у оквиру награде “Златни Гаша”, коју сам добио прошле године, изађе књига под окриљем Библиотеке “Димитрије Туцовић” из Лазаревца. Припремам и рукопис за сљедећу књигу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.