Јасминка Петровић, књижевница, за “Глас Српске”: Стварање за дјецу мисија, а не занимање

Овако је разговор за “Глас Српске” започела књижевница Јасминка Петровић, говорећи о својој књизи “Лето кад сам научила да летим”, која је адаптирана у филм, који ће, након биоскопа 3. јануара у 13 часова бити премијерно приказан и на Радио-телевизији Србије.

- Одмах по објављивању књига је наишла на симпатије, како код читалачке публике тако и код књижевне критике. Преведена је на македонски, италијански, лужичко-српски, а ускоро ће се појавити и на немачком језику. По књизи је урађена истоимена позоришна представа. Филм се приказивао у региону, а тренутно се даје у многим градовима широм света. До сада је овенчан са 25 награда, што на домаћим, што на страним фестивалима. Радујем се сваком успеху, мада ништа од овога ни у сну нисам очекивала - додала је Петровићева о овом остварењу, које је режирао Радивоје Андрић.

ГЛАС: “Ако прочиташ ову књигу, научићеш да летиш или да се бар мало уздигнеш од земље” - назначено је у опису овог дјела. Да ли је то, у ствари, суштина свих књига, а посебно оних за дјецу? И зашто је можда ова књига посебна или посебно драга читаоцима?

ПЕТРОВИЋ: Један дрводеља у мојој књизи “100 лица столица” каже: “Бајке не могу да промене свет, али они који их читају могу.” У ово нас уверавају различита истраживања. Стручњаци тврде да деца која читају књиге развијају машту, богате речник, лакше савладавају школске предмете, јачају самопоуздање, боље разумеју себе и свет који их окружује. Одрастање није увек ни лако ни једноставно. Много је изазова у сваком дану. Софија, главна јунакиња у роману “Лето кад сам научила да летим”, успела је да се избори са бројним препрекама. Сазрела је и храбро полетела у свет одраслих. Надам се да млади читаоци у Софији виде позитивни узор, па се по угледу на њу оснажују и бар мало уздижу од земље.

ГЛАС: Књига обухвата теме одрастање, схватање љепоте и пролазности живота, смрт, љубав, заљубљеност, али говори о различитим генерацијама и о несугласицама међу њима. Да ли у свакој генерацији једни друге као да “трпимо” због различитог одрастања и схватања свијета и колико је то промијењено данас? Трпи ли данас ико ишта и обраћа ли пажњу на прошлост својих предака?

ПЕТРОВИЋ: Занимљиво и тешко питање. Мој предлог је да реч “трпети” заменимо са “слушати”. Од превелике буке и од причања углас више нико никог не чује, а самим тим и не поштује. Верујем да би били побољшани међуљудски односи и поправљена општа атмосфера када бисмо једни друге пажљивије слушали. А можда би било још боље да ми људи мало заћутимо и ослушнемо шта нам то природа поручује.

ГЛАС: “Постоји живот изван интернета. Стварно? Дај ми линк!” једна је реченица из књиге “Лето кад сам научила да летим”, која говори много о свијету сада. Да ли смо својевољни робови тог свијета? И шта је од почетне корисности интернета и олакшица кренуло по злу па смо добили свијет у којем је много тога отежано (комуникација, односи, борба с лажним информацијама, малтретирањем, итд.)?

ПЕТРОВИЋ: У књизи “Од читања се расте” парафразирала сам чувену изреку о ватри. Наиме, деда из комшилука саопштава Тамари: “Интернет је добар слуга, али лош господар.” У поменутој књизи Тамара је научила да чита уз помоћ интернета и буквара. Мислим да су за савремену децу подједнако важне и игрице и књиге. Али не можемо очекивати да се деца сама васпитавају. То је задатак нас одраслих. Ми треба да их усмеравамо, постављамо границе, бодримо… Децу треба учити како се користи интернет, баш као што их учимо да перу зубе или везују пертле.

ГЛАС: Мреже данас, више него у било којем добу човјечанства, нуде толико могућности за контакт, а ипак га често не одржавамо. Зашто је то тако и да ли постаје горе за новије генерације или ипак није све толико сиво?

ПЕТРОВИЋ: Свет се мења пред нашим очима. Многи стари обрасци комуникације нестају, а појављују се нови. Велика је неизвесност како ће се ствари даље одвијати. Младима је сасвим блиска нова технологија. Њима је тешко да разумеју функцију разгледнице, телеграма и фиксног телефона. Ми старији пре бисмо фотографије чували, као некад, у фото-албуму, него у мобилном телефону. Није нам баш сасвим јасно зашто објављене слике нестају са друштвених мрежа након 24 сата. Вероватно је решење негде на пола пута, између лежерности младих и одговорности одраслих.

ГЛАС: Једно од Ваших новијих дјела је “100 лица столица”. Шта стоји иза идеје ове књиге и колико је занимљива за најмлађе читаоце?

ПЕТРОВИЋ: Идеја ми је била да прикажем децу широм света која седе на различитим столицама. Теме које се појављују су: сиромаштво, екологија, развод родитеља, игра, заљубљивање, односи у породици, експлоатација дечјег рада, значај образовања… У књизи имају двадесет две приче. Свака је илустрована другим илустраторским пером. У књизи се преплиће стварно и нестварно, баш као и у детињству. Уз помоћ различитих уметника одржала сам бројне радионице с циљем да деци прикажем столице из књиге и отворим им неке нове животне перспективе.

ГЛАС: Након мноштва објављених дјела, освојених награда, продатих издања, шта Вам је најљепши дио бављења књижевношћу за дјецу и младе, а шта је можда најтежи?

ПЕТРОВИЋ: Сам процес писања захтева концентрацију, истрајност, посвећеност, одговорност, искреност, мир, па и тишину. Све ово је тешко постићи у свакодневној брзини и галами, под притиском разноразних малих и великих личних брига. Писати за децу значи уронити у причу отвореног срца и ума, с радошћу и весељем. Има дана када није лако испунити све ове услове за рад. У најлепше књижевне тренутке свакако спадају разговори са читаоцима на књижевним сусретима.

ГЛАС: Како данас развијати љубав према књижевности, али и према осталим умјетностима?

ПЕТРОВИЋ: Развијање културних навика код најмлађих данас обављају углавном појединци. Са великим ентузијазмом и трудом они код деце развијају љубав према књигама, уметности, позоришту, филму, стрипу, балету, опери… Уколико што пре не добију друштвену, медијску и финансијску подршку, бојим се да ће се уморити и повући. Улагање у културу за децу и младе јесте улагање у будућност.

Планови

ГЛАС: Да ли тренутно припремате нешто ново и да ли бисте вољели да након екранизације дјела “Лето кад сам научила да летим” још неко дјело постане филм или серија?

ПЕТРОВИЋ: Протеклих годину дана сам много путовала, гостујући по библиотекама и филмским фестивалима. Упознала сам дивну децу, њихове родитеље, наставнике, библиотекаре, филмске уметнике, писце. Разговарали смо о бројним темама, размењивали знање и искуство, радовали се, смејали. Сада је време да се примирим и повучем да бих се посветила новим књигама. Постоје идеје да још једна моја књига буде екранизована, али о том потом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.