Jasminka Petrović, književnica, za “Glas Srpske”: Stvaranje za djecu misija, a ne zanimanje

Ovako je razgovor za “Glas Srpske” započela književnica Jasminka Petrović, govoreći o svojoj knjizi “Leto kad sam naučila da letim”, koja je adaptirana u film, koji će, nakon bioskopa 3. januara u 13 časova biti premijerno prikazan i na Radio-televiziji Srbije.

- Odmah po objavljivanju knjiga je naišla na simpatije, kako kod čitalačke publike tako i kod književne kritike. Prevedena je na makedonski, italijanski, lužičko-srpski, a uskoro će se pojaviti i na nemačkom jeziku. Po knjizi je urađena istoimena pozorišna predstava. Film se prikazivao u regionu, a trenutno se daje u mnogim gradovima širom sveta. Do sada je ovenčan sa 25 nagrada, što na domaćim, što na stranim festivalima. Radujem se svakom uspehu, mada ništa od ovoga ni u snu nisam očekivala - dodala je Petrovićeva o ovom ostvarenju, koje je režirao Radivoje Andrić.

GLAS: “Ako pročitaš ovu knjigu, naučićeš da letiš ili da se bar malo uzdigneš od zemlje” - naznačeno je u opisu ovog djela. Da li je to, u stvari, suština svih knjiga, a posebno onih za djecu? I zašto je možda ova knjiga posebna ili posebno draga čitaocima?

PETROVIĆ: Jedan drvodelja u mojoj knjizi “100 lica stolica” kaže: “Bajke ne mogu da promene svet, ali oni koji ih čitaju mogu.” U ovo nas uveravaju različita istraživanja. Stručnjaci tvrde da deca koja čitaju knjige razvijaju maštu, bogate rečnik, lakše savladavaju školske predmete, jačaju samopouzdanje, bolje razumeju sebe i svet koji ih okružuje. Odrastanje nije uvek ni lako ni jednostavno. Mnogo je izazova u svakom danu. Sofija, glavna junakinja u romanu “Leto kad sam naučila da letim”, uspela je da se izbori sa brojnim preprekama. Sazrela je i hrabro poletela u svet odraslih. Nadam se da mladi čitaoci u Sofiji vide pozitivni uzor, pa se po ugledu na nju osnažuju i bar malo uzdižu od zemlje.

GLAS: Knjiga obuhvata teme odrastanje, shvatanje ljepote i prolaznosti života, smrt, ljubav, zaljubljenost, ali govori o različitim generacijama i o nesuglasicama među njima. Da li u svakoj generaciji jedni druge kao da “trpimo” zbog različitog odrastanja i shvatanja svijeta i koliko je to promijenjeno danas? Trpi li danas iko išta i obraća li pažnju na prošlost svojih predaka?

PETROVIĆ: Zanimljivo i teško pitanje. Moj predlog je da reč “trpeti” zamenimo sa “slušati”. Od prevelike buke i od pričanja uglas više niko nikog ne čuje, a samim tim i ne poštuje. Verujem da bi bili poboljšani međuljudski odnosi i popravljena opšta atmosfera kada bismo jedni druge pažljivije slušali. A možda bi bilo još bolje da mi ljudi malo zaćutimo i oslušnemo šta nam to priroda poručuje.

GLAS: “Postoji život izvan interneta. Stvarno? Daj mi link!” jedna je rečenica iz knjige “Leto kad sam naučila da letim”, koja govori mnogo o svijetu sada. Da li smo svojevoljni robovi tog svijeta? I šta je od početne korisnosti interneta i olakšica krenulo po zlu pa smo dobili svijet u kojem je mnogo toga otežano (komunikacija, odnosi, borba s lažnim informacijama, maltretiranjem, itd.)?

PETROVIĆ: U knjizi “Od čitanja se raste” parafrazirala sam čuvenu izreku o vatri. Naime, deda iz komšiluka saopštava Tamari: “Internet je dobar sluga, ali loš gospodar.” U pomenutoj knjizi Tamara je naučila da čita uz pomoć interneta i bukvara. Mislim da su za savremenu decu podjednako važne i igrice i knjige. Ali ne možemo očekivati da se deca sama vaspitavaju. To je zadatak nas odraslih. Mi treba da ih usmeravamo, postavljamo granice, bodrimo… Decu treba učiti kako se koristi internet, baš kao što ih učimo da peru zube ili vezuju pertle.

GLAS: Mreže danas, više nego u bilo kojem dobu čovječanstva, nude toliko mogućnosti za kontakt, a ipak ga često ne održavamo. Zašto je to tako i da li postaje gore za novije generacije ili ipak nije sve toliko sivo?

PETROVIĆ: Svet se menja pred našim očima. Mnogi stari obrasci komunikacije nestaju, a pojavljuju se novi. Velika je neizvesnost kako će se stvari dalje odvijati. Mladima je sasvim bliska nova tehnologija. Njima je teško da razumeju funkciju razglednice, telegrama i fiksnog telefona. Mi stariji pre bismo fotografije čuvali, kao nekad, u foto-albumu, nego u mobilnom telefonu. Nije nam baš sasvim jasno zašto objavljene slike nestaju sa društvenih mreža nakon 24 sata. Verovatno je rešenje negde na pola puta, između ležernosti mladih i odgovornosti odraslih.

GLAS: Jedno od Vaših novijih djela je “100 lica stolica”. Šta stoji iza ideje ove knjige i koliko je zanimljiva za najmlađe čitaoce?

PETROVIĆ: Ideja mi je bila da prikažem decu širom sveta koja sede na različitim stolicama. Teme koje se pojavljuju su: siromaštvo, ekologija, razvod roditelja, igra, zaljubljivanje, odnosi u porodici, eksploatacija dečjeg rada, značaj obrazovanja… U knjizi imaju dvadeset dve priče. Svaka je ilustrovana drugim ilustratorskim perom. U knjizi se prepliće stvarno i nestvarno, baš kao i u detinjstvu. Uz pomoć različitih umetnika održala sam brojne radionice s ciljem da deci prikažem stolice iz knjige i otvorim im neke nove životne perspektive.

GLAS: Nakon mnoštva objavljenih djela, osvojenih nagrada, prodatih izdanja, šta Vam je najljepši dio bavljenja književnošću za djecu i mlade, a šta je možda najteži?

PETROVIĆ: Sam proces pisanja zahteva koncentraciju, istrajnost, posvećenost, odgovornost, iskrenost, mir, pa i tišinu. Sve ovo je teško postići u svakodnevnoj brzini i galami, pod pritiskom raznoraznih malih i velikih ličnih briga. Pisati za decu znači uroniti u priču otvorenog srca i uma, s radošću i veseljem. Ima dana kada nije lako ispuniti sve ove uslove za rad. U najlepše književne trenutke svakako spadaju razgovori sa čitaocima na književnim susretima.

GLAS: Kako danas razvijati ljubav prema književnosti, ali i prema ostalim umjetnostima?

PETROVIĆ: Razvijanje kulturnih navika kod najmlađih danas obavljaju uglavnom pojedinci. Sa velikim entuzijazmom i trudom oni kod dece razvijaju ljubav prema knjigama, umetnosti, pozorištu, filmu, stripu, baletu, operi… Ukoliko što pre ne dobiju društvenu, medijsku i finansijsku podršku, bojim se da će se umoriti i povući. Ulaganje u kulturu za decu i mlade jeste ulaganje u budućnost.

Planovi

GLAS: Da li trenutno pripremate nešto novo i da li biste voljeli da nakon ekranizacije djela “Leto kad sam naučila da letim” još neko djelo postane film ili serija?

PETROVIĆ: Proteklih godinu dana sam mnogo putovala, gostujući po bibliotekama i filmskim festivalima. Upoznala sam divnu decu, njihove roditelje, nastavnike, bibliotekare, filmske umetnike, pisce. Razgovarali smo o brojnim temama, razmenjivali znanje i iskustvo, radovali se, smejali. Sada je vreme da se primirim i povučem da bih se posvetila novim knjigama. Postoje ideje da još jedna moja knjiga bude ekranizovana, ali o tom potom.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.