Јадранка Миленковић о награђеном рукопису “Оливера учи немачки”: Сваки човјек је херој док траје његова борба

Илијана Божић
Јадранка Миленковић о награђеном рукопису “Оливера учи немачки”: Сваки човјек је херој док траје његова борба

У литератури недостају женски ликови који одсликавају потрагу за смислом кроз контемплацију и непрекидно учење, а да то учење није нешто што од жене тражи њена професија.

Казала је то у разговору за “Глас Српске” књижевница Јадранка Миленковић говорећи о рукопису “Оливера учи немачки” који је освојио треће мјесто на конкурсу за награду “Златна сова”, коју додјељује Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево.

- Зато можда Оливера учи немачки, али је много битније што она учи о животу, учи кроз себе и кроз друге, учи од старијих и млађих, од пријатеља и оних других - додала је она.

ГЛАС: Шта Вам је била главна водиља док сте писали ово дјело?

МИЛЕНКОВИЋ: Онај ко пише осећа потребу да каже ствари које су његова лична опсесија, а све што види или наслућује, све што налази свуда око себе и унутар себе јесте окидач и инспирација. Сви моји романи проблематизују исте теме, али дијапазон тема јесте широк и не тиче се само међуљудских односа, већ и односа према трансценденцији, али и човекове запитаности, уметности и њеног места у појединачном животу и колективу. Можда је оно што представља “моју тему” контемплативни потенцијал код било које жене, а не само код жена које су живот посветиле науци или уметности, иако моји романи не оскудевају у мушким карактерима и у њима се не потенцира непријатељство полова.

ГЛАС: Да ли је наслов рукописа метафора за Оливерино суочавање са новим у животу?

МИЛЕНКОВИЋ: Оливера није једини лик ове обимне књиге и њено учење немачког представља суочавање или обрачунавање с немиром који мучи и остале јунаке. Сви су они у процесу преиспитивања, захваћени периодом који је обележен променама, нестабилношћу и великим притиском, који није резултат само политичких фактора, већ и технолошког развоја, брзине којом се све мења и човекове немогућности да се веже за било какав ослонац какав су у неком другачијем друштву представљали породица, религија или припадност одређеној класи. Да би се боље видело како изгледа бити захваћен таквим вртлогом, посебно у годинама кад још није касно за промене, а ипак за то већ недостаје храбрости читалац ће поред Оливере пратити и њене родитеље и њену децу, као и децу њених пријатељица - генерацију суочену са новим облицима дружења и замкама које воде у кризна стања и раздобља. Ту су и Оливерине пријатељице, са специфичним проблемима те њен колега који представља супротан начин размишљања у односу на све остале.

ГЛАС: Како се Оливера носи са собом и средином око себе?

МИЛЕНКОВИЋ: У таквом времену кад се родитељ суочава са чињеницом да су деца одрасла, а да он сам није пронашао нешто чиме ће осмислити своје време веома много жена пролази кроз неку врсту кризе. Непотребно је објашњавати да су жене тиме више погођене, јер је будућим читаоцима јасно да у средини у којој живимо мајка и даље особа која се више бави децом и породичним обавезама, запостављајући потенцијалне таленте. Криза је по дефиницији моменат кад постоји проблем, али се не налази решење. Оливера је у тој ситуацији, она је у стању да дефинише празнину и потребу за променом, али није сигурна у то где се налази лек за такво стање. За тим леком се трага разговорима, откривањем алгоритама, изласцима, тумачењем снова, али и покушајима оживљавања загубљене породичне блискости. У том смислу, Оливера је на свој начин хероина, јер је сваки човек херој све док се његова борба одвија, док не одустане од себе.

ГЛАС: У књизи описујете јунакињину свакодневицу. Како посматрате чудесни проток времена, ту појаву да нам скоро сваки дан пролази малтене исто, а док се окренемо година је прошла?

МИЛЕНКОВИЋ: Тим феноменом, односно проблемима темпоралности, бавила се читава плејада великих писаца и филозофа. У том смислу, немогуће је донети нешто ново па ја свој текст и не градим на понављању тих образаца, већ на измештању угла из којег ће се посматрати одређене ситуације, па тако и темпоралност. Ако је наратор у неком од поглавља паличњак-инсект који не живи дуго и који својим животом више подсећа на биљку, онда се и однос према времену мења. Још је запетљаније ако је наратор мртва корњача или “пензионисани” аутомобил у гаражи. Пажљивом читаоцу биће јасно да је организација и ишчитавање времена на начин на који ми то радимо делећи га на сате, дане, месеце, један произвољни људски изум, којим се решавају само практичне ствари. Чудесни људски свет употпуњен још чудеснијим закључцима других бића/небића око нас говори о потреби да се прошире и продубе видици. У књизи постоје и ликови који живе искључиво у прошлости па је из тога видљиво да је могуће црпети смисао и из времена које је нестварно као и оно још недогођено.

ГЛАС: У роману сте се дотакли и улоге жене у данашњем друштву, како посматрате жену данас?

МИЛЕНКОВИЋ: То је тема којом се, поред осталог, баве сви моји романи. У првом роману “Хетерос” поред главне јунакиње проговарају и старогрчке јунакиње којима у митским причама није дат глас. Ту се могу наћи поглавља која изговарају Антигона, Аријадна, Еуридика, Пенелопа. Сви који воле грчку митологију сложиће се да оне у митовима и старијој књижевности нигде не добијају прилику да опишу стање у којем се налазе. Новија књижевност покушава то да исправи. У роману “Соба 427” приказујем јунакињу у болничком окружењу с нагласком на том да чак и у болници није исто да ли сте мушкарац или жена. Роман “Шеста песма за Ингу” уводи у причу неке од јунака који се помињу у новом роману, па тако и Оливеру, иако је њена прича у том роману споредна. “Оливера учи немачки” продужава тим трагом. Тако су у овом рукопису поред Оливере приказане и Марија, која је адвокат, затим њена сестра Даница, пријатељице Тина и Биљана, па и Оливерина мајка Јасмина. Све оне имају и кћерке. Било ми је најважније приказати како све те жене реагују под очигледним притисцима у тешким временима, са гомилом проблема, који поред свега не убијају оно главно - њихову људскост, хуманост, али и женскост.

ГЛАС: На шта мислите кад кажете женскост?

МИЛЕНКОВИЋ: Мислим на одређену способност емпатије, на љубав и разумевање, на спремност да се помогне. У некој књизи за децу давно сам прочитала да несрећа лоше људе чини још горима, а добре још бољима. Моје јунакиње су управо такве, притиснуте несрећом и проблемима, али неискварене тиме и свака од њих је женски Јов. Њихова верност ипак није верност Богу, у религијско-обредном смислу, већ верност љубави и емпатији као основама на којима живот једино може да се гради.

Награда

ГЛАС: Шта за Вас представља награда “Златна сова”?

МИЛЕНКОВИЋ: Велика ми је част што је жири изабрао мој рукопис као један од оних који завређују да буду објављени. У питању је, пре свега, изузетно компетентан жири. С друге стране, текстови су читани под шифрама, што значи да је текст морао сам да се избори за статус. Колико је то битно рећи ће сви који су покушали да објаве књигу, а који нису познати књижевној јавности, као и сви они који шаљу рукописе на конкурсе за награде које обично добијају већ позната и призната имена. Награда “Златна сова” није за мене само прилика да се књига одштампа, она је у то име такође и потврда да правац којим се кренуло није сасвим погрешан. Такође, она је и скретање пажње на већ објављене књиге. У време непопуларности обимних романа “Оливера учи немачки” добија прилику да прође онај најважнији тест доспећем у читалачке руке. Са нестрпљењем, али и тремом, ишчекујем да роман започне своје независно кретање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана