Jadranka Milenković o nagrađenom rukopisu “Olivera uči nemački”: Svaki čovjek je heroj dok traje njegova borba

Kazala je to u razgovoru za “Glas Srpske” književnica Jadranka Milenković govoreći o rukopisu “Olivera uči nemački” koji je osvojio treće mjesto na konkursu za nagradu “Zlatna sova”, koju dodjeljuje Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo.

- Zato možda Olivera uči nemački, ali je mnogo bitnije što ona uči o životu, uči kroz sebe i kroz druge, uči od starijih i mlađih, od prijatelja i onih drugih - dodala je ona.

GLAS: Šta Vam je bila glavna vodilja dok ste pisali ovo djelo?

MILENKOVIĆ: Onaj ko piše oseća potrebu da kaže stvari koje su njegova lična opsesija, a sve što vidi ili naslućuje, sve što nalazi svuda oko sebe i unutar sebe jeste okidač i inspiracija. Svi moji romani problematizuju iste teme, ali dijapazon tema jeste širok i ne tiče se samo međuljudskih odnosa, već i odnosa prema transcendenciji, ali i čovekove zapitanosti, umetnosti i njenog mesta u pojedinačnom životu i kolektivu. Možda je ono što predstavlja “moju temu” kontemplativni potencijal kod bilo koje žene, a ne samo kod žena koje su život posvetile nauci ili umetnosti, iako moji romani ne oskudevaju u muškim karakterima i u njima se ne potencira neprijateljstvo polova.

GLAS: Da li je naslov rukopisa metafora za Oliverino suočavanje sa novim u životu?

MILENKOVIĆ: Olivera nije jedini lik ove obimne knjige i njeno učenje nemačkog predstavlja suočavanje ili obračunavanje s nemirom koji muči i ostale junake. Svi su oni u procesu preispitivanja, zahvaćeni periodom koji je obeležen promenama, nestabilnošću i velikim pritiskom, koji nije rezultat samo političkih faktora, već i tehnološkog razvoja, brzine kojom se sve menja i čovekove nemogućnosti da se veže za bilo kakav oslonac kakav su u nekom drugačijem društvu predstavljali porodica, religija ili pripadnost određenoj klasi. Da bi se bolje videlo kako izgleda biti zahvaćen takvim vrtlogom, posebno u godinama kad još nije kasno za promene, a ipak za to već nedostaje hrabrosti čitalac će pored Olivere pratiti i njene roditelje i njenu decu, kao i decu njenih prijateljica - generaciju suočenu sa novim oblicima druženja i zamkama koje vode u krizna stanja i razdoblja. Tu su i Oliverine prijateljice, sa specifičnim problemima te njen kolega koji predstavlja suprotan način razmišljanja u odnosu na sve ostale.

GLAS: Kako se Olivera nosi sa sobom i sredinom oko sebe?

MILENKOVIĆ: U takvom vremenu kad se roditelj suočava sa činjenicom da su deca odrasla, a da on sam nije pronašao nešto čime će osmisliti svoje vreme veoma mnogo žena prolazi kroz neku vrstu krize. Nepotrebno je objašnjavati da su žene time više pogođene, jer je budućim čitaocima jasno da u sredini u kojoj živimo majka i dalje osoba koja se više bavi decom i porodičnim obavezama, zapostavljajući potencijalne talente. Kriza je po definiciji momenat kad postoji problem, ali se ne nalazi rešenje. Olivera je u toj situaciji, ona je u stanju da definiše prazninu i potrebu za promenom, ali nije sigurna u to gde se nalazi lek za takvo stanje. Za tim lekom se traga razgovorima, otkrivanjem algoritama, izlascima, tumačenjem snova, ali i pokušajima oživljavanja zagubljene porodične bliskosti. U tom smislu, Olivera je na svoj način heroina, jer je svaki čovek heroj sve dok se njegova borba odvija, dok ne odustane od sebe.

GLAS: U knjizi opisujete junakinjinu svakodnevicu. Kako posmatrate čudesni protok vremena, tu pojavu da nam skoro svaki dan prolazi maltene isto, a dok se okrenemo godina je prošla?

MILENKOVIĆ: Tim fenomenom, odnosno problemima temporalnosti, bavila se čitava plejada velikih pisaca i filozofa. U tom smislu, nemoguće je doneti nešto novo pa ja svoj tekst i ne gradim na ponavljanju tih obrazaca, već na izmeštanju ugla iz kojeg će se posmatrati određene situacije, pa tako i temporalnost. Ako je narator u nekom od poglavlja paličnjak-insekt koji ne živi dugo i koji svojim životom više podseća na biljku, onda se i odnos prema vremenu menja. Još je zapetljanije ako je narator mrtva kornjača ili “penzionisani” automobil u garaži. Pažljivom čitaocu biće jasno da je organizacija i iščitavanje vremena na način na koji mi to radimo deleći ga na sate, dane, mesece, jedan proizvoljni ljudski izum, kojim se rešavaju samo praktične stvari. Čudesni ljudski svet upotpunjen još čudesnijim zaključcima drugih bića/nebića oko nas govori o potrebi da se prošire i prodube vidici. U knjizi postoje i likovi koji žive isključivo u prošlosti pa je iz toga vidljivo da je moguće crpeti smisao i iz vremena koje je nestvarno kao i ono još nedogođeno.

GLAS: U romanu ste se dotakli i uloge žene u današnjem društvu, kako posmatrate ženu danas?

MILENKOVIĆ: To je tema kojom se, pored ostalog, bave svi moji romani. U prvom romanu “Heteros” pored glavne junakinje progovaraju i starogrčke junakinje kojima u mitskim pričama nije dat glas. Tu se mogu naći poglavlja koja izgovaraju Antigona, Arijadna, Euridika, Penelopa. Svi koji vole grčku mitologiju složiće se da one u mitovima i starijoj književnosti nigde ne dobijaju priliku da opišu stanje u kojem se nalaze. Novija književnost pokušava to da ispravi. U romanu “Soba 427” prikazujem junakinju u bolničkom okruženju s naglaskom na tom da čak i u bolnici nije isto da li ste muškarac ili žena. Roman “Šesta pesma za Ingu” uvodi u priču neke od junaka koji se pominju u novom romanu, pa tako i Oliveru, iako je njena priča u tom romanu sporedna. “Olivera uči nemački” produžava tim tragom. Tako su u ovom rukopisu pored Olivere prikazane i Marija, koja je advokat, zatim njena sestra Danica, prijateljice Tina i Biljana, pa i Oliverina majka Jasmina. Sve one imaju i kćerke. Bilo mi je najvažnije prikazati kako sve te žene reaguju pod očiglednim pritiscima u teškim vremenima, sa gomilom problema, koji pored svega ne ubijaju ono glavno - njihovu ljudskost, humanost, ali i ženskost.

GLAS: Na šta mislite kad kažete ženskost?

MILENKOVIĆ: Mislim na određenu sposobnost empatije, na ljubav i razumevanje, na spremnost da se pomogne. U nekoj knjizi za decu davno sam pročitala da nesreća loše ljude čini još gorima, a dobre još boljima. Moje junakinje su upravo takve, pritisnute nesrećom i problemima, ali neiskvarene time i svaka od njih je ženski Jov. Njihova vernost ipak nije vernost Bogu, u religijsko-obrednom smislu, već vernost ljubavi i empatiji kao osnovama na kojima život jedino može da se gradi.

Nagrada

GLAS: Šta za Vas predstavlja nagrada “Zlatna sova”?

MILENKOVIĆ: Velika mi je čast što je žiri izabrao moj rukopis kao jedan od onih koji zavređuju da budu objavljeni. U pitanju je, pre svega, izuzetno kompetentan žiri. S druge strane, tekstovi su čitani pod šiframa, što znači da je tekst morao sam da se izbori za status. Koliko je to bitno reći će svi koji su pokušali da objave knjigu, a koji nisu poznati književnoj javnosti, kao i svi oni koji šalju rukopise na konkurse za nagrade koje obično dobijaju već poznata i priznata imena. Nagrada “Zlatna sova” nije za mene samo prilika da se knjiga odštampa, ona je u to ime takođe i potvrda da pravac kojim se krenulo nije sasvim pogrešan. Takođe, ona je i skretanje pažnje na već objavljene knjige. U vreme nepopularnosti obimnih romana “Olivera uči nemački” dobija priliku da prođe onaj najvažniji test dospećem u čitalačke ruke. Sa nestrpljenjem, ali i tremom, iščekujem da roman započne svoje nezavisno kretanje.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.