Гојко Божовић, пјесник, књижевни критичар, есејиста и издавач, за “Глас Српске”: Од кризе новца много дубља криза смисла

Маргинализација књижевности није условила само кризу маште него и изразито осиромашење јавног мишљења и друштвене самосвести.

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” Гојко Божовић, пјесник, књижевни критичар, есејиста и издавач. 

ГЛАС: Књиге Ваших изабраних пјесама објављене су протеклих мјесеци у Русији, Украјини и Хрватској. Украјински писац Андриј Љубка препоручује Вас украјинским читаоцима као “једног од најзанимљивијих савремених српских пјесника”. Колико Вам ласка оваква најава и уопште превод поезије на друге језике?

БОЖОВИЋ: Превођење поезије је узбудљив посао. Могу мислити како је узбудљив самим преводиоцима. Али песницима је свакако увек узбудљив сусрет с новим читаоцима, и то читаоцима новог језика, нове културе и новог друштвеног контекста. Песма настаје у искуству песника, и изван тог искуства није замислива у свом првобитном тренутку. Али када дођу читаоци, она постаје и део њиховог искуства, преузимајући истовремено слојеве њиховог искуства у самом читању. Имао сам среће с преводиоцима, а то сам најбоље запазио по реакцијама критичара и писаца који су читали моје књиге у преводу. Али ништа мање то сам запазио по питањима која сам добијао од преводилаца током превођења. Што добијем више питања, више сам сигуран у само превођење. У тим питањима најмање је реч о конкретном значењу појединих речи, мада и о томе, наравно, разговарамо. Најпре је реч о врло пажљивим и проницљивим увидима у значење текста и у поступак обликовања који су могући само услед потпуног и посвећеног читања какво мора бити превођење поезије.

ГЛАС: Са друге стране, колико се, заправо, поезија “изгуби у преводу”?

БОЖОВИЋ: Највише се изгуби ако се поезија не чита. Много се изгуби и ако се чита површно и непажљиво. Колико се поезије изгуби у преводу зависи од тога какав је превод. Превођење поезије је најризичнији облик превођења, ту су грешке увек надохват руке. Али знамо да превођење поезије није немогуће. У то нас уверавају велики песници свих времена које смо упознали у одличним преводима.

ГЛАС: Оснивач сте Издавачке куће “Архипелаг” чији сте главни уредник. Колико је, у најмању руку, захтјевно, бавити се издаваштвом у данашњем времену?

БОЖОВИЋ: Издаваштво је један од послова који се најбрже мењају. Променио се начин на који се књиге пишу, променио се начин на који се књиге припремају и штампају, променио се начин на који се књиге представљају у јавности, промениле су се и књиге које се највише читају и имају највећи утицај, променили су се и сами читаоци. Друштва данас не обликују ни велике идеје, ни категорички принципи, ни звездана неба над нама, ни заводљиве и смеле метафоре. Уместо њих, то чине пропаганда, токови моћи и новца, стратегије маркетинга. Више утицаја на јавно мњење имају заштићени и незаштићени сведоци него најбоље књижевне, теоријске или филозофске књиге нашег времена. Отуда је издаваштво све мање део културе а све више део тржишних трендова. Основао сам “Архипелаг” зато што верујем да је издавач одговоран према својим читаоцима само ако им нуди најбоље књиге једног времена, а не ако испуњава или подстиче њихове предрасуде, потребу за забавом или инерцију трендова.

ГЛАС: Добитник сте признања “Витез позива” (2019) за рад у области културе, књижевности и издаваштва. Морају ли људи који се данас баве културом и умјетношћу да праве витешке потезе да би заправо опстали?

БОЖОВИЋ: Признање “Витез позива” уврстило ме је у најбољи замисливи круг добитника. Надам се да тај круг нисам покварио. То је једно од оних признања које стално изнова морате да заслужујете. Култура и уметност увек су били у најдубљој вези с принципом одговорности. Данас је то можда још израженије, јер у временима популизма, разобручене естраде и ничим ограничене забаве није лако одржати ни критеријуме, ни јавно присуство културе и уметности. Али ако је то наш избор, не треба само да се жалимо на околности, јер друге околности немамо, него да у њима и упркос њима испунимо свој избор.

ГЛАС: Колико успијевате да испратите књижевну продукцију и нове књиге писаца из Републике Српске? Објавили сте роман “Откако сам купила лабуда” Тање Ступар Трифуновић који је недавно награђен “Виталовом наградом”.

БОЖОВИЋ: Читам нове књиге и трудим се да будем у току врло обимне и једва прегледне продукције, па тако и књига које долазе из Републике Српске. Радујем се и новим и већ препознатљивим гласовима. Тања Ступар Трифуновић је написала узбудљиву и сугестивну књигу. “Откако сам купила лабуда” је снажна прича о чудима и удесима љубави, о две жене које не могу без љубави, нити могу с њом, о силама које стоје између њих и у њиховом окружењу. Драго ми је да је књига препозната и нимало нисам изненађен због тога.

ГЛАС: У Републици Српској сте добили и награде “Кочићева књига” и “Кочићево перо” за цјелокупно књижевно стваралаштво, односно за књигу пјесама “Мапа”. Колико нас ријечи Петра Кочића и данас опомињу?

БОЖОВИЋ: Петар Кочић је изузетна књижевна и јавна фигура свога времена. Његов живот није био ни срећан, ни сређен, али је, упркос томе, Кочић оличавао за његово време карактеристично непрекинуто савезништво између књижевности и јавности, уметности и стварности, писања као нужности и нужности да се у историјским и друштвеним околностима каже реч независно од цене коју таква реч подразумева. У наше време књижевност је изгубила јавну реч. Књижевност је све више приватна ствар оних који књижевност пишу и оних који књижевност читају. Кочић нас, међутим, подсећа и својим животом и својом литературом да је књижевност незаменљив систем и механизам за разумевање света, како оног јучерашњег, тако и света који се одвија уживо, пред нашим очима.

ГЛАС: У књизи есеја “Књижевност и дани” посљедњи есеј назвали сте “Култура као капитал”. Да ли ће код нас икада тако култура заживјети или ће и даље остати посљедња карика у ланцу?

БОЖОВИЋ: И култура и поезија су капитал. Смисао тог капитала је у трајности. Многима данас делује да је тај капитал или потрошен или да има смисао само као стари накит без тржишног значаја. Али наше време је један од најентузијастичнијих тренутака у погледу обожавања новца и материјалних вредности, док, у исто време, видимо да се не стишава говор о кризи и да новца никако нема довољно, чак ни за оне који га одиста имају у изобиљу. Изгледа ипак да је од кризе новца много дубља и суштинскија криза смисла. А тај смисао, ни појединачни ни друштвени, не може се обновити без културног капитала у коме поезија има драгоцену вредност.

ГЛАС: Много се у свом раду бавите Данилом Кишом и Бориславом Пекићем. Чиме су нас највише задужила ова два великана и да ли смо им се бар дјелимично одужили?

БОЖОВИЋ: У случају великих писаца какви су Киш и Пекић није ствар у томе да се дуг одужи, већ у томе да се у читањима нових људи и нових генерација дуг непрестано одужује. Само тако постајемо свесни својих културних вредности и великих разлога која пред нас поставља врхунска књижевност.

ГЛАС: Шта тренутно настаје у Вашој књижевној радионици?

БОЖОВИЋ: Пишем полако нову књигу песама. Прошле године објавио сам књигу изабраних песама “Тиха зверка поднева” у којој се налазе песме из књига објављених током двехиљадитих: “Елементи”, “Оближња божанства” и “Мапа”. Те три књиге су и у поетичком и у тематском смислу трилогија у којој се бавим питањима мита у савременом тренутку, градом као простором, путовањем и измештањем као кључном поетичком фигуром, хроником као песничким обликом. Изабране песме нису само ретроспектива, оне су и тачка пресека. Отуда нове песме настају у кључу извесне тематске промене. Промене су неопходне у свему, свакако и у поезији. Упоредо с новим песмама, заокружујем књигу есеја о српским писцима ЏИЏ и XX века. Писао сам те есеје годинама и у различитим поводима, али мени изгледа са једним заокруженим погледом на српску књижевност у узбудљивој историјској епохи у којој је настала књижевност која је превазилазила практично сва друга остварења српског друштва. Сада је прилика да те есеје понудим читаоцима као једну могућу целину.

Власт Црне Горе земљу претворила у властити посјед

ГЛАС: Како као човјек који је рођен и одрастао у Црној Гори коментаришете тренутна дешавања?

БОЖОВИЋ: Тридесет година једном земљом може владати само ауторитарна власт. У случају Црне Горе та власт је земљу претворила у властити посед у погледу ничим ограниченог управљања. Разлика је, међутим, у томе што људи својим приватним поседима управљају с много више бриге и одговорности. Балканом су завладали неодговорни људи који су приграбили популизам као средство манипулације, а власт доживљавају као апсолутну контролу над људима и ресурсима, друштвом и економијом, јавним и приватним простором, земљом и подземљем. Догађаји у Црној Гори су протест друштва против ауторитарног владара који деценијама влада заробљеном земљом у којој непрестано дели људе и групе и окреће их једне против других. Демократија је једино могуће решење и за Црну Гору и за било коју другу балканску земљу. Стабилократија ствара кризе, умножава штету, завађа људе и народе, разара моралне основе друштва.

Објављена дјела

Гојко Божовић објавио је књиге пјесама: “Подземни биоскоп” (1991), “Душа звери” (1993), “Песме о стварима” (1996), “Архипелаг” (2002), “Елементи” (2006), “Оближња божанства” (2012), “Мапа” (2017) и “Тиха зверка поднева” (изабране пјесме и хронике, 2019).

Такође је аутор књига есеја: “Поезија у времену. О српској поезији друге половине 20. века” (2000), “Места која волимо. Есеји о српској поезији” (2009), “Књижевност и дани” (2018)  и “Краљевства без граница. Есеји о српској поезији XX и XXI века” (2019). Објавио је и антологије: “Антологија новије српске поезије” (2005), и “Свет око нас. Европски градови у новој српској приповеци” (2009, 2018).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.