Gojko Božović, pjesnik, književni kritičar, esejista i izdavač, za “Glas Srpske”: Od krize novca mnogo dublja kriza smisla

Marginalizacija književnosti nije uslovila samo krizu mašte nego i izrazito osiromašenje javnog mišljenja i društvene samosvesti.

Rekao je ovo u intervjuu za “Glas Srpske” Gojko Božović, pjesnik, književni kritičar, esejista i izdavač. 

GLAS: Knjige Vaših izabranih pjesama objavljene su proteklih mjeseci u Rusiji, Ukrajini i Hrvatskoj. Ukrajinski pisac Andrij Ljubka preporučuje Vas ukrajinskim čitaocima kao “jednog od najzanimljivijih savremenih srpskih pjesnika”. Koliko Vam laska ovakva najava i uopšte prevod poezije na druge jezike?

BOŽOVIĆ: Prevođenje poezije je uzbudljiv posao. Mogu misliti kako je uzbudljiv samim prevodiocima. Ali pesnicima je svakako uvek uzbudljiv susret s novim čitaocima, i to čitaocima novog jezika, nove kulture i novog društvenog konteksta. Pesma nastaje u iskustvu pesnika, i izvan tog iskustva nije zamisliva u svom prvobitnom trenutku. Ali kada dođu čitaoci, ona postaje i deo njihovog iskustva, preuzimajući istovremeno slojeve njihovog iskustva u samom čitanju. Imao sam sreće s prevodiocima, a to sam najbolje zapazio po reakcijama kritičara i pisaca koji su čitali moje knjige u prevodu. Ali ništa manje to sam zapazio po pitanjima koja sam dobijao od prevodilaca tokom prevođenja. Što dobijem više pitanja, više sam siguran u samo prevođenje. U tim pitanjima najmanje je reč o konkretnom značenju pojedinih reči, mada i o tome, naravno, razgovaramo. Najpre je reč o vrlo pažljivim i pronicljivim uvidima u značenje teksta i u postupak oblikovanja koji su mogući samo usled potpunog i posvećenog čitanja kakvo mora biti prevođenje poezije.

GLAS: Sa druge strane, koliko se, zapravo, poezija “izgubi u prevodu”?

BOŽOVIĆ: Najviše se izgubi ako se poezija ne čita. Mnogo se izgubi i ako se čita površno i nepažljivo. Koliko se poezije izgubi u prevodu zavisi od toga kakav je prevod. Prevođenje poezije je najrizičniji oblik prevođenja, tu su greške uvek nadohvat ruke. Ali znamo da prevođenje poezije nije nemoguće. U to nas uveravaju veliki pesnici svih vremena koje smo upoznali u odličnim prevodima.

GLAS: Osnivač ste Izdavačke kuće “Arhipelag” čiji ste glavni urednik. Koliko je, u najmanju ruku, zahtjevno, baviti se izdavaštvom u današnjem vremenu?

BOŽOVIĆ: Izdavaštvo je jedan od poslova koji se najbrže menjaju. Promenio se način na koji se knjige pišu, promenio se način na koji se knjige pripremaju i štampaju, promenio se način na koji se knjige predstavljaju u javnosti, promenile su se i knjige koje se najviše čitaju i imaju najveći uticaj, promenili su se i sami čitaoci. Društva danas ne oblikuju ni velike ideje, ni kategorički principi, ni zvezdana neba nad nama, ni zavodljive i smele metafore. Umesto njih, to čine propaganda, tokovi moći i novca, strategije marketinga. Više uticaja na javno mnjenje imaju zaštićeni i nezaštićeni svedoci nego najbolje književne, teorijske ili filozofske knjige našeg vremena. Otuda je izdavaštvo sve manje deo kulture a sve više deo tržišnih trendova. Osnovao sam “Arhipelag” zato što verujem da je izdavač odgovoran prema svojim čitaocima samo ako im nudi najbolje knjige jednog vremena, a ne ako ispunjava ili podstiče njihove predrasude, potrebu za zabavom ili inerciju trendova.

GLAS: Dobitnik ste priznanja “Vitez poziva” (2019) za rad u oblasti kulture, književnosti i izdavaštva. Moraju li ljudi koji se danas bave kulturom i umjetnošću da prave viteške poteze da bi zapravo opstali?

BOŽOVIĆ: Priznanje “Vitez poziva” uvrstilo me je u najbolji zamislivi krug dobitnika. Nadam se da taj krug nisam pokvario. To je jedno od onih priznanja koje stalno iznova morate da zaslužujete. Kultura i umetnost uvek su bili u najdubljoj vezi s principom odgovornosti. Danas je to možda još izraženije, jer u vremenima populizma, razobručene estrade i ničim ograničene zabave nije lako održati ni kriterijume, ni javno prisustvo kulture i umetnosti. Ali ako je to naš izbor, ne treba samo da se žalimo na okolnosti, jer druge okolnosti nemamo, nego da u njima i uprkos njima ispunimo svoj izbor.

GLAS: Koliko uspijevate da ispratite književnu produkciju i nove knjige pisaca iz Republike Srpske? Objavili ste roman “Otkako sam kupila labuda” Tanje Stupar Trifunović koji je nedavno nagrađen “Vitalovom nagradom”.

BOŽOVIĆ: Čitam nove knjige i trudim se da budem u toku vrlo obimne i jedva pregledne produkcije, pa tako i knjiga koje dolaze iz Republike Srpske. Radujem se i novim i već prepoznatljivim glasovima. Tanja Stupar Trifunović je napisala uzbudljivu i sugestivnu knjigu. “Otkako sam kupila labuda” je snažna priča o čudima i udesima ljubavi, o dve žene koje ne mogu bez ljubavi, niti mogu s njom, o silama koje stoje između njih i u njihovom okruženju. Drago mi je da je knjiga prepoznata i nimalo nisam iznenađen zbog toga.

GLAS: U Republici Srpskoj ste dobili i nagrade “Kočićeva knjiga” i “Kočićevo pero” za cjelokupno književno stvaralaštvo, odnosno za knjigu pjesama “Mapa”. Koliko nas riječi Petra Kočića i danas opominju?

BOŽOVIĆ: Petar Kočić je izuzetna književna i javna figura svoga vremena. Njegov život nije bio ni srećan, ni sređen, ali je, uprkos tome, Kočić oličavao za njegovo vreme karakteristično neprekinuto savezništvo između književnosti i javnosti, umetnosti i stvarnosti, pisanja kao nužnosti i nužnosti da se u istorijskim i društvenim okolnostima kaže reč nezavisno od cene koju takva reč podrazumeva. U naše vreme književnost je izgubila javnu reč. Književnost je sve više privatna stvar onih koji književnost pišu i onih koji književnost čitaju. Kočić nas, međutim, podseća i svojim životom i svojom literaturom da je književnost nezamenljiv sistem i mehanizam za razumevanje sveta, kako onog jučerašnjeg, tako i sveta koji se odvija uživo, pred našim očima.

GLAS: U knjizi eseja “Književnost i dani” posljednji esej nazvali ste “Kultura kao kapital”. Da li će kod nas ikada tako kultura zaživjeti ili će i dalje ostati posljednja karika u lancu?

BOŽOVIĆ: I kultura i poezija su kapital. Smisao tog kapitala je u trajnosti. Mnogima danas deluje da je taj kapital ili potrošen ili da ima smisao samo kao stari nakit bez tržišnog značaja. Ali naše vreme je jedan od najentuzijastičnijih trenutaka u pogledu obožavanja novca i materijalnih vrednosti, dok, u isto vreme, vidimo da se ne stišava govor o krizi i da novca nikako nema dovoljno, čak ni za one koji ga odista imaju u izobilju. Izgleda ipak da je od krize novca mnogo dublja i suštinskija kriza smisla. A taj smisao, ni pojedinačni ni društveni, ne može se obnoviti bez kulturnog kapitala u kome poezija ima dragocenu vrednost.

GLAS: Mnogo se u svom radu bavite Danilom Kišom i Borislavom Pekićem. Čime su nas najviše zadužila ova dva velikana i da li smo im se bar djelimično odužili?

BOŽOVIĆ: U slučaju velikih pisaca kakvi su Kiš i Pekić nije stvar u tome da se dug oduži, već u tome da se u čitanjima novih ljudi i novih generacija dug neprestano odužuje. Samo tako postajemo svesni svojih kulturnih vrednosti i velikih razloga koja pred nas postavlja vrhunska književnost.

GLAS: Šta trenutno nastaje u Vašoj književnoj radionici?

BOŽOVIĆ: Pišem polako novu knjigu pesama. Prošle godine objavio sam knjigu izabranih pesama “Tiha zverka podneva” u kojoj se nalaze pesme iz knjiga objavljenih tokom dvehiljaditih: “Elementi”, “Obližnja božanstva” i “Mapa”. Te tri knjige su i u poetičkom i u tematskom smislu trilogija u kojoj se bavim pitanjima mita u savremenom trenutku, gradom kao prostorom, putovanjem i izmeštanjem kao ključnom poetičkom figurom, hronikom kao pesničkim oblikom. Izabrane pesme nisu samo retrospektiva, one su i tačka preseka. Otuda nove pesme nastaju u ključu izvesne tematske promene. Promene su neophodne u svemu, svakako i u poeziji. Uporedo s novim pesmama, zaokružujem knjigu eseja o srpskim piscima DžIDž i XX veka. Pisao sam te eseje godinama i u različitim povodima, ali meni izgleda sa jednim zaokruženim pogledom na srpsku književnost u uzbudljivoj istorijskoj epohi u kojoj je nastala književnost koja je prevazilazila praktično sva druga ostvarenja srpskog društva. Sada je prilika da te eseje ponudim čitaocima kao jednu moguću celinu.

Vlast Crne Gore zemlju pretvorila u vlastiti posjed

GLAS: Kako kao čovjek koji je rođen i odrastao u Crnoj Gori komentarišete trenutna dešavanja?

BOŽOVIĆ: Trideset godina jednom zemljom može vladati samo autoritarna vlast. U slučaju Crne Gore ta vlast je zemlju pretvorila u vlastiti posed u pogledu ničim ograničenog upravljanja. Razlika je, međutim, u tome što ljudi svojim privatnim posedima upravljaju s mnogo više brige i odgovornosti. Balkanom su zavladali neodgovorni ljudi koji su prigrabili populizam kao sredstvo manipulacije, a vlast doživljavaju kao apsolutnu kontrolu nad ljudima i resursima, društvom i ekonomijom, javnim i privatnim prostorom, zemljom i podzemljem. Događaji u Crnoj Gori su protest društva protiv autoritarnog vladara koji decenijama vlada zarobljenom zemljom u kojoj neprestano deli ljude i grupe i okreće ih jedne protiv drugih. Demokratija je jedino moguće rešenje i za Crnu Goru i za bilo koju drugu balkansku zemlju. Stabilokratija stvara krize, umnožava štetu, zavađa ljude i narode, razara moralne osnove društva.

Objavljena djela

Gojko Božović objavio je knjige pjesama: “Podzemni bioskop” (1991), “Duša zveri” (1993), “Pesme o stvarima” (1996), “Arhipelag” (2002), “Elementi” (2006), “Obližnja božanstva” (2012), “Mapa” (2017) i “Tiha zverka podneva” (izabrane pjesme i hronike, 2019).

Takođe je autor knjiga eseja: “Poezija u vremenu. O srpskoj poeziji druge polovine 20. veka” (2000), “Mesta koja volimo. Eseji o srpskoj poeziji” (2009), “Književnost i dani” (2018)  i “Kraljevstva bez granica. Eseji o srpskoj poeziji XX i XXI veka” (2019). Objavio je i antologije: “Antologija novije srpske poezije” (2005), i “Svet oko nas. Evropski gradovi u novoj srpskoj pripoveci” (2009, 2018).

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.