Годишњица рођења Франца Кафке: У дјела утиснуо неизбрисив траг једног времена
Бањалука - Као што је Ван Гог постао синоним за несхваћену сликарску генијалност, коју су откриле тек генерације након његове смрти, исти је случај и са Францом Кафком у свијету књижевности.
Готово сва његова дјела објављена су постхумно и то захваљујући његовом најбољем пријатељу Максу Броду који их је објавио, супротно жељи самог Кафке. Писац од чијег се рођења данас навршило 136 година од многих се аутора разликује по томе што је његово име познатије од његових дјела.
Мало је писаца који су као Франц Кафка оставили за собом толико дубок траг и тако се снажно утиснули у психу човјека двадесетог вијека и у исто вријеме носили у себи не само обиље противрјечности, што је увијек карактеристично за значајне умјетнике, већ и обиље болести, што је такође чест случај код овако изузетних људи.
У својим дјелима тематизовао је поремећаје личности, мистицизам, бруталност и сукобе различитих личности. Најпознатија његова дјела су романи “Процес” и “Замак”, те приповијетка “Преображај”. Писао је приповијетке, романе, дневнике, афоризме и писма. Све ове књижевне врсте сјединио је кроз тематски спиритуално искуство.
Кафка се од дјетињства осјећао ближим прецима по мајци због њиховог занимања за духовно, интелектуалних одлика, побожности, али и ексцентричности и деликатне конституције. У дјечаковој машти отац, тупи и надувени власник продавнице који је цијенио само материјални успјех и друштвени напредак, припадао је раси дивова и изгледао као страшни тиранин. Управо по очевој жељи Кафка је студирао право. На универзитету се придружио студентском клубу који је организовао књижевне и читалачке вечери, гдје је упознао и Макса Брода, са којим ће остати пријатељ до краја живота, а који ће се касније истаћи као промотор, спасилац и тумач Кафкиних списа и његов најутицајнији биограф. Кафка је стекао степен доктора права 18. јуна 1906. године и провео је обавезну годину неплаћене службе као адвокатски приправник у грађанском и окружном суду.
Међутим, часови проведени у канцеларији шкодили су Кафкином физичком и душевном здрављу. Писац је по природи већ био склон депресији. Свој посао је добро радио. Међутим, сматрао је да бирократски систем, пун корупције, љенчарења, улизивања и непотизма, разара душу. Ипак, да се није бавио тим послом, можда нам не би оставио драгоцјена дјела. У Кафкиним текстовима одражава се нервоза његовог времена у односу на тадашње феномене модернизације. Раст градова, нова превозна средства попут жељезнице те, прије свега, аутомобил, нове технике производње и све зрелија држава - то је све било ново и људе је чинило несигурнима. Тај немир осјећају људи још и данас.
Кафкина дјела имају богата тумачења. Егзистенцијалисти виде Кафкино очајање као темељ на којем се гради аутентично постојање, други препознају неурозе настале усљед сукоба са оцем, а трећи истичу друштвену критику, приказивање нељудскости моћних државних агената, насиља и варварства које вребају испод површине нормалности, док се надреалисти диве сталном наметању апсурда. Ово само показује колико су његова дјела “отворене параболе” чија значења су подложна различитим тумачењима, а ипак остају вјечито неоткривена.
Током цијелог живота Кафка је патио од различитих менталних болести као што су клиничка депресија и страх од друштва. Осим тога, боловао је и од мигрене, често је патио од инсомније, затвора, чирева и других обољења која су у уској вези са стресом и осјетљивим живцима какве је он имао. Преминуо је 3. јуна 1924. године од глади.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
