Дејан Алексић, књижевник: Поезија није оруђе, а ни наставно средство духа

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” писац и пјесник Дејан Алексић говорећи о новој збирци поезије “Одавде се види”, која је недавно објављена у издању Културног центра Нови Сад.

- Наравно, интимна стваралачка историја намеће путоказе и расветљава терен на који се ступа, али у моју природу је дубоко утиснут нагон ка кретањем нетрасираним стазама. Без измењене стајне тачке нема ни другачијег хоризонта. То је, у неку руку, став на који реферише и сам наслов књиге - додаје Алексић.

ГЛАС: Када говоримо о мотивима и уопште темама о којима човјек може да пише поезију, шта бисте Ви рекли да су Вам неке тако важне теме, које испитујете и преиспитујете својом поезијом?

АЛЕКСИЋ: Одувек ме је одбијала подела тема на стандардне или привилеговане, са становишта песничког обраћања, и оне које су, наводно, профане, јер их намећу призори и прилике из свакодневице. “Ништа божанскије од обичног дана” - тако записујем у једној својој песми давнашњег датума. Тако мислим и када је реч о стилистичким својствима песничког језика. Искрен да будем, ужасно су ми досадни стихови писани у “узвишеном” тону. Невероватно је колико имамо аутора до очаја инфицираних анахроним, ујаловљеним језиком поезије. Просто се згранете пред том баналном празнином. Један од мени омиљених поступака у поезији јесте откривање стварности у привиду. Неретко бива да уочите како, рецимо, једна тривијална улична сцена комуницира са неким важним значењем које своје упориште налази у матрицама културног наслеђа. Други пут у непосредном окружењу откријете елементе довољно подесне да се од њих сагради мали властити мит. То поезија ради: она не доказује, већ ствара контексте посредством којих истине бивају доступније.

ГЛАС: Свако пише под утицајем свијета којим је окружен. У том смислу, да ли писање нужно треба да носи у себи друштвено ангажовани карактер и треба ли пјесник или писац нужно да на неки начин буде хроничар времена у којем живи?

АЛЕКСИЋ: Поезија је увек ангажована јер открива да је свака истина, па и друштвена, заправо само конструкт. Као што не можемо да мислимо или деламо ван простора језика, тако не можемо бити аутентични ван свог и искуства средине која нас одређује. Из тога произлази закључак да ћете, будете ли као стваралац поштени према ономе што радите, последично увек бити у служби одређеног ангажмана. Али ствар је у суптилности, поезија није надметање паролама. Дакле, да се разумемо: погрешно је мислити да поезија има конкретан друштвени задатак. Поезија није оруђе, а није ни наставно средство духа - она само покреће механизме духа који онда делује сазнајно и аналитички. Произвођачи стихова вољни да свој песнички глас гурају у резонаторе друштвене критике најчешће нису много више од обичних декламатора и памфлетиста. 

ГЛАС: Какво је ово вријеме за писце уопште? И у том контексту, шта бисте рекли да умјетност и култура данас представљају човјеку, који живи окружен различитим врстама хаоса, у ужурбаном и чудном свијету и времену?

АЛЕКСИЋ: Мислим да се по ко зна који пут показује да су рђава времена добра за поезију. То не значи да их призивам, жељан високих песничких домета на језику којем припадам. С друге стране, у контексту глобалних прилика, мислећи човек постаје све свеснији да живи у рубном добу повести. Цивилизација у извесном смислу кулминира, досеже тачку из које се ствари мењају. Уметност и култура се, рекао бих, посматрају као амблематска вредност, нешто што истрајава само у својој симболичкој, не и делатној снази. Онда се запитамо: шта поезија значи на крају историје? А то је управо моменат када постајемо свесни универзалне мере значаја коју има поезија. Иако прати друштвене процесе и често је њихов део, иако суделује у општем развоју културе и представља једно од битних цивилизацијских обележја, поезија је истовремено и изван свих ових категорија. Отуда су Овидије, Данте и Шекспир и данас ништа мање модерни. Поезија комуницира не са друштвом и околностима које у њему владају, већ најпре с појединцем и његовом перцепцијом стварности која никада није само садашњи тренутак.

ГЛАС: С друге стране, као писац за дјецу који има један креативан приступ тој области стварања, па и самом представљању својих дјела најмлађим читаоцима, шта бисте рекли да је најтежи дио у писању за дјецу? Како бити јасан, занимљив, а истовремено поучан? Шта сте примијетили да је најбољи приступ када је ријеч о писању за дјецу?

АЛЕКСИЋ: Детињство сваког детета, без обзира на то да ли говоримо о данашњем или детету од пре двеста година, обележено је незадрживом радозналошћу и потребом за размаштавањем. То су развојне константе сваког одрастања. Дакле, књижевно дело за децу мора да активира те универзалије. Помало ме одбија појам “поучан”, јер одувек покушавам да умакнем тој врсти замке када радим на неком књижевном тексту - трудим се да не доцирам. Може се бити дидактичан и на суптилније начине. То је најбоље показао Душко Радовић. Али да би се то постигло, потребно је с децом ући у равноправан дијалог. То није сваком једноставно. Ми, као одрасле личности, често не можемо да се одрекнемо позиције надређености наспрам детета. Ипак, у књижевном тексту то није немогуће и, заправо, представља један од предуслова - по мом мишљењу - да вас деца кроз читалачки процес прихвате.

ГЛАС: “Бајке плене и са сцене” је Ваша књига за дјецу објављена 2022. године, као реиздање, а у којој су драматизације познатих бајки “Ивице и Марице” и “Ружног пачета”. Колико је потребно бајке уз које су одрастале генерације оживљавати у другачијем маниру и да ли планирате можда још таквих драматизација?

АЛЕКСИЋ: Књига је првобитно објављена 2016. године и садржи драматизације бајки које сте поменули, а оба текста су постављена на сцени позоришта у Краљеву. Представа “Ивица и Марица” била је на репертоару и Дјечјег позоришта Републике Српске у време када је ову кућу водио изврсни Предраг Бјелошевић. У културолошком смислу, бајке су незаобилазни део образовне изградње сваког детета. Али не само образовне већ и, у извесном смислу, формирања основних моралних смерница. На формулаичности којом се дефинише класична бајка, почива и идеја о раном усвајању вредносних норми. Бајке сам, донекле, прилагођавао и актуелизовао поједине делове, у складу с могућностима сценског пласмана. 

ГЛАС: Као писац, али и као читалац, којег писца или дјела бисте могли у овом тренутку да издвојите, а да су вриједни пажње и да представљају добре примјере стваралаштва за дјецу?

АЛЕКСИЋ: Ако говоримо о сада већ класицима, увек истичем значај дела Душка Радовића и читаве плејаде аутора који су на његовом трагу: Ршумовић, В. Андрић, В. Стојиљковић. Наравно, у препорукама никако не заобилазим Бранка Ћопића, али ни Александра Вуча. А међу данашњим ауторима књижевности за децу велик је број оних који се сасвим добро и сами препоручују својим сјајним књигама: Јасминка Петровић, Весна Алексић, Бранко Стевановић, Урош Петровић, Душан Поп Ђурђев, Гордана Тимотијевић, Ивана Нешић, Јово Чулић, Душко Домановић... Има, наравно, и стваралаца који су незаслужено мање приметни, као што су, рецимо, Оливера Недељковић и Златко Васић, са својим чаробним прозним књигама за децу, или песникиња Зорица Томовић Деспотов и песник Горан Новаков. 

ГЛАС: Када говоримо о књижевности уопште, нужно је осврнути се на фестивале, сајмове и сва мјеста гдје је могуће промовисати и говорити о књижевности. Шта у Србији (али и у регији) видите као добре примјере таквих дешавања и гдје мислите да је потребно направити побољшање?

АЛЕКСИЋ: Ако желите да створите слику о томе да је известан садржај од друштвеног значаја, а налазите се на месту са којег се доносе одлуке, ви можете да креирате културну политику. Нажалост, чини ми се да се култура код нас сматра важном само номинално, а да суштински недостаје воља да се та важност потврди. Пре свега, немамо довољну видљивост праве уметности и промоцију добре књижевности у медијима. Емисије посвећене култури су ретке, а термини њиховог емитовања непримерени. Рецимо, Културни дневник на РТС-у се емитује у врло касним сатима. Она популарна телевизија страног назива, с националном фреквенцијом, која је основана као дечја, има полусатни културно-образовни програм за децу у пет ујутро. А у ударним терминима емитује ријалити. То је цинизам. Дакле, ако се сложимо да нам је репрезентативна култура важна, онда се то саопштава и кроз медијску подршку. Када је реч о књижевним фестивалима и сајмовима, то су још увек мала посвећена места где се јавни живот књижевности одржава. Београдски сајам књига је, упркос свему, и даље једна од најзначајнијих манифестација културе у овом делу Европе. Постоје и мале алтернативне књижевне манифестације. Млади ствараоци успевају да на маргинама ширег друштвеног интересовања, мимо велике медијске пажње, успоставе динамичан књижевни живот. То је подстицајно за млад стваралачки свет. Из таквих прилика увек се успостави нека вредност, неко заблиста, надрасте мртве воде институционализованих културних политика.  

ГЛАС: За крај, с обзиром на то да смо на крају једне, и на почетку друге године, шта бисте поручили свим нашим читаоцима?

АЛЕКСИЋ: Препоручујем, не само стандардно вредним и постојаним читаоцима ваљане књижевности, да сваког дана прочитају бар једну добру песму. Лирика је најбољи начин да се сретнемо са самим собом, најбољи дослух са властитим унутрашњим светом, који све ређе, ошамућени брзим временом у којем трајемо, имамо прилику да ослушнемо.

Награде

ГЛАС: Колико награде данас чине за промовисање књижевности, колико су мјеродавне и зашто је троцифрен број тих истих награда проблем (или постаје проблем)?

АЛЕКСИЋ: Хиперпродукција књижевних награда није феномен само код нас, али мислим да то у Србији сада већ личи на циркус. Ми смо увек спремни да се доказујемо у апсурдима. Мислим да су награде потребне као пратећи део књижевног живота. Требало би да функционишу као катализатори несумњиве књижевне вредности. Нажалост, често бива да постану средство усиљеног доказивања оног у шта трезвен човек не може да поверује. Једно је сигурно: ниједна награда вас неће начинити ни бољим ни лошијим ствараоцем него што јесте. Има књижевних признања која су сачувала углед, пре свега захваљујући континуитету озбиљности установа које их додељују. Друга су, опет, унижена, а има међу таквима и награда са врло дугом традицијом и звучним именима. Корист од такве девалвације има мало ко, а штету трпи читава рецентна књижевност и, иначе малобројни, ка доброј књижевности оријентисани кругови. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.