Dejan Aleksić, književnik: Poezija nije oruđe, a ni nastavno sredstvo duha

Rekao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” pisac i pjesnik Dejan Aleksić govoreći o novoj zbirci poezije “Odavde se vidi”, koja je nedavno objavljena u izdanju Kulturnog centra Novi Sad.

- Naravno, intimna stvaralačka istorija nameće putokaze i rasvetljava teren na koji se stupa, ali u moju prirodu je duboko utisnut nagon ka kretanjem netrasiranim stazama. Bez izmenjene stajne tačke nema ni drugačijeg horizonta. To je, u neku ruku, stav na koji referiše i sam naslov knjige - dodaje Aleksić.

GLAS: Kada govorimo o motivima i uopšte temama o kojima čovjek može da piše poeziju, šta biste Vi rekli da su Vam neke tako važne teme, koje ispitujete i preispitujete svojom poezijom?

ALEKSIĆ: Oduvek me je odbijala podela tema na standardne ili privilegovane, sa stanovišta pesničkog obraćanja, i one koje su, navodno, profane, jer ih nameću prizori i prilike iz svakodnevice. “Ništa božanskije od običnog dana” - tako zapisujem u jednoj svojoj pesmi davnašnjeg datuma. Tako mislim i kada je reč o stilističkim svojstvima pesničkog jezika. Iskren da budem, užasno su mi dosadni stihovi pisani u “uzvišenom” tonu. Neverovatno je koliko imamo autora do očaja inficiranih anahronim, ujalovljenim jezikom poezije. Prosto se zgranete pred tom banalnom prazninom. Jedan od meni omiljenih postupaka u poeziji jeste otkrivanje stvarnosti u prividu. Neretko biva da uočite kako, recimo, jedna trivijalna ulična scena komunicira sa nekim važnim značenjem koje svoje uporište nalazi u matricama kulturnog nasleđa. Drugi put u neposrednom okruženju otkrijete elemente dovoljno podesne da se od njih sagradi mali vlastiti mit. To poezija radi: ona ne dokazuje, već stvara kontekste posredstvom kojih istine bivaju dostupnije.

GLAS: Svako piše pod uticajem svijeta kojim je okružen. U tom smislu, da li pisanje nužno treba da nosi u sebi društveno angažovani karakter i treba li pjesnik ili pisac nužno da na neki način bude hroničar vremena u kojem živi?

ALEKSIĆ: Poezija je uvek angažovana jer otkriva da je svaka istina, pa i društvena, zapravo samo konstrukt. Kao što ne možemo da mislimo ili delamo van prostora jezika, tako ne možemo biti autentični van svog i iskustva sredine koja nas određuje. Iz toga proizlazi zaključak da ćete, budete li kao stvaralac pošteni prema onome što radite, posledično uvek biti u službi određenog angažmana. Ali stvar je u suptilnosti, poezija nije nadmetanje parolama. Dakle, da se razumemo: pogrešno je misliti da poezija ima konkretan društveni zadatak. Poezija nije oruđe, a nije ni nastavno sredstvo duha - ona samo pokreće mehanizme duha koji onda deluje saznajno i analitički. Proizvođači stihova voljni da svoj pesnički glas guraju u rezonatore društvene kritike najčešće nisu mnogo više od običnih deklamatora i pamfletista. 

GLAS: Kakvo je ovo vrijeme za pisce uopšte? I u tom kontekstu, šta biste rekli da umjetnost i kultura danas predstavljaju čovjeku, koji živi okružen različitim vrstama haosa, u užurbanom i čudnom svijetu i vremenu?

ALEKSIĆ: Mislim da se po ko zna koji put pokazuje da su rđava vremena dobra za poeziju. To ne znači da ih prizivam, željan visokih pesničkih dometa na jeziku kojem pripadam. S druge strane, u kontekstu globalnih prilika, misleći čovek postaje sve svesniji da živi u rubnom dobu povesti. Civilizacija u izvesnom smislu kulminira, doseže tačku iz koje se stvari menjaju. Umetnost i kultura se, rekao bih, posmatraju kao amblematska vrednost, nešto što istrajava samo u svojoj simboličkoj, ne i delatnoj snazi. Onda se zapitamo: šta poezija znači na kraju istorije? A to je upravo momenat kada postajemo svesni univerzalne mere značaja koju ima poezija. Iako prati društvene procese i često je njihov deo, iako sudeluje u opštem razvoju kulture i predstavlja jedno od bitnih civilizacijskih obeležja, poezija je istovremeno i izvan svih ovih kategorija. Otuda su Ovidije, Dante i Šekspir i danas ništa manje moderni. Poezija komunicira ne sa društvom i okolnostima koje u njemu vladaju, već najpre s pojedincem i njegovom percepcijom stvarnosti koja nikada nije samo sadašnji trenutak.

GLAS: S druge strane, kao pisac za djecu koji ima jedan kreativan pristup toj oblasti stvaranja, pa i samom predstavljanju svojih djela najmlađim čitaocima, šta biste rekli da je najteži dio u pisanju za djecu? Kako biti jasan, zanimljiv, a istovremeno poučan? Šta ste primijetili da je najbolji pristup kada je riječ o pisanju za djecu?

ALEKSIĆ: Detinjstvo svakog deteta, bez obzira na to da li govorimo o današnjem ili detetu od pre dvesta godina, obeleženo je nezadrživom radoznalošću i potrebom za razmaštavanjem. To su razvojne konstante svakog odrastanja. Dakle, književno delo za decu mora da aktivira te univerzalije. Pomalo me odbija pojam “poučan”, jer oduvek pokušavam da umaknem toj vrsti zamke kada radim na nekom književnom tekstu - trudim se da ne dociram. Može se biti didaktičan i na suptilnije načine. To je najbolje pokazao Duško Radović. Ali da bi se to postiglo, potrebno je s decom ući u ravnopravan dijalog. To nije svakom jednostavno. Mi, kao odrasle ličnosti, često ne možemo da se odreknemo pozicije nadređenosti naspram deteta. Ipak, u književnom tekstu to nije nemoguće i, zapravo, predstavlja jedan od preduslova - po mom mišljenju - da vas deca kroz čitalački proces prihvate.

GLAS: “Bajke plene i sa scene” je Vaša knjiga za djecu objavljena 2022. godine, kao reizdanje, a u kojoj su dramatizacije poznatih bajki “Ivice i Marice” i “Ružnog pačeta”. Koliko je potrebno bajke uz koje su odrastale generacije oživljavati u drugačijem maniru i da li planirate možda još takvih dramatizacija?

ALEKSIĆ: Knjiga je prvobitno objavljena 2016. godine i sadrži dramatizacije bajki koje ste pomenuli, a oba teksta su postavljena na sceni pozorišta u Kraljevu. Predstava “Ivica i Marica” bila je na repertoaru i Dječjeg pozorišta Republike Srpske u vreme kada je ovu kuću vodio izvrsni Predrag Bjelošević. U kulturološkom smislu, bajke su nezaobilazni deo obrazovne izgradnje svakog deteta. Ali ne samo obrazovne već i, u izvesnom smislu, formiranja osnovnih moralnih smernica. Na formulaičnosti kojom se definiše klasična bajka, počiva i ideja o ranom usvajanju vrednosnih normi. Bajke sam, donekle, prilagođavao i aktuelizovao pojedine delove, u skladu s mogućnostima scenskog plasmana. 

GLAS: Kao pisac, ali i kao čitalac, kojeg pisca ili djela biste mogli u ovom trenutku da izdvojite, a da su vrijedni pažnje i da predstavljaju dobre primjere stvaralaštva za djecu?

ALEKSIĆ: Ako govorimo o sada već klasicima, uvek ističem značaj dela Duška Radovića i čitave plejade autora koji su na njegovom tragu: Ršumović, V. Andrić, V. Stojiljković. Naravno, u preporukama nikako ne zaobilazim Branka Ćopića, ali ni Aleksandra Vuča. A među današnjim autorima književnosti za decu velik je broj onih koji se sasvim dobro i sami preporučuju svojim sjajnim knjigama: Jasminka Petrović, Vesna Aleksić, Branko Stevanović, Uroš Petrović, Dušan Pop Đurđev, Gordana Timotijević, Ivana Nešić, Jovo Čulić, Duško Domanović... Ima, naravno, i stvaralaca koji su nezasluženo manje primetni, kao što su, recimo, Olivera Nedeljković i Zlatko Vasić, sa svojim čarobnim proznim knjigama za decu, ili pesnikinja Zorica Tomović Despotov i pesnik Goran Novakov. 

GLAS: Kada govorimo o književnosti uopšte, nužno je osvrnuti se na festivale, sajmove i sva mjesta gdje je moguće promovisati i govoriti o književnosti. Šta u Srbiji (ali i u regiji) vidite kao dobre primjere takvih dešavanja i gdje mislite da je potrebno napraviti poboljšanje?

ALEKSIĆ: Ako želite da stvorite sliku o tome da je izvestan sadržaj od društvenog značaja, a nalazite se na mestu sa kojeg se donose odluke, vi možete da kreirate kulturnu politiku. Nažalost, čini mi se da se kultura kod nas smatra važnom samo nominalno, a da suštinski nedostaje volja da se ta važnost potvrdi. Pre svega, nemamo dovoljnu vidljivost prave umetnosti i promociju dobre književnosti u medijima. Emisije posvećene kulturi su retke, a termini njihovog emitovanja neprimereni. Recimo, Kulturni dnevnik na RTS-u se emituje u vrlo kasnim satima. Ona popularna televizija stranog naziva, s nacionalnom frekvencijom, koja je osnovana kao dečja, ima polusatni kulturno-obrazovni program za decu u pet ujutro. A u udarnim terminima emituje rijaliti. To je cinizam. Dakle, ako se složimo da nam je reprezentativna kultura važna, onda se to saopštava i kroz medijsku podršku. Kada je reč o književnim festivalima i sajmovima, to su još uvek mala posvećena mesta gde se javni život književnosti održava. Beogradski sajam knjiga je, uprkos svemu, i dalje jedna od najznačajnijih manifestacija kulture u ovom delu Evrope. Postoje i male alternativne književne manifestacije. Mladi stvaraoci uspevaju da na marginama šireg društvenog interesovanja, mimo velike medijske pažnje, uspostave dinamičan književni život. To je podsticajno za mlad stvaralački svet. Iz takvih prilika uvek se uspostavi neka vrednost, neko zablista, nadraste mrtve vode institucionalizovanih kulturnih politika.  

GLAS: Za kraj, s obzirom na to da smo na kraju jedne, i na početku druge godine, šta biste poručili svim našim čitaocima?

ALEKSIĆ: Preporučujem, ne samo standardno vrednim i postojanim čitaocima valjane književnosti, da svakog dana pročitaju bar jednu dobru pesmu. Lirika je najbolji način da se sretnemo sa samim sobom, najbolji dosluh sa vlastitim unutrašnjim svetom, koji sve ređe, ošamućeni brzim vremenom u kojem trajemo, imamo priliku da oslušnemo.

Nagrade

GLAS: Koliko nagrade danas čine za promovisanje književnosti, koliko su mjerodavne i zašto je trocifren broj tih istih nagrada problem (ili postaje problem)?

ALEKSIĆ: Hiperprodukcija književnih nagrada nije fenomen samo kod nas, ali mislim da to u Srbiji sada već liči na cirkus. Mi smo uvek spremni da se dokazujemo u apsurdima. Mislim da su nagrade potrebne kao prateći deo književnog života. Trebalo bi da funkcionišu kao katalizatori nesumnjive književne vrednosti. Nažalost, često biva da postanu sredstvo usiljenog dokazivanja onog u šta trezven čovek ne može da poveruje. Jedno je sigurno: nijedna nagrada vas neće načiniti ni boljim ni lošijim stvaraocem nego što jeste. Ima književnih priznanja koja su sačuvala ugled, pre svega zahvaljujući kontinuitetu ozbiljnosti ustanova koje ih dodeljuju. Druga su, opet, unižena, a ima među takvima i nagrada sa vrlo dugom tradicijom i zvučnim imenima. Korist od takve devalvacije ima malo ko, a štetu trpi čitava recentna književnost i, inače malobrojni, ka dobroj književnosti orijentisani krugovi. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.