Берислав Благојевић, књижевник, за “Глас Српске”: Успјех друштва мјери се чувањем споменика

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Берислав Благојевић, након промоције збирке “Монумент”, одржане испред Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске.

- И без обзира на неке читалачке реакције путем друштвених мрежа и слично, сусрет ин виво ништа не може да замијени - јасан је писац.

ГЛАС: Након поезије и романа за дјецу вратили сте се, могло би се рећи, Вашој омиљеној форми - краткој причи, иако тај прозни израз данас не живи баш “дане славе”.

БЛАГОЈЕВИЋ: Давид Албахари је у неколико наврата писао да је кратка прича - све. Волим и да читам и да пишем кратку прозу. У форми кратке приче се осјећам добро, а то је предуслов за стварање добре литературе. Жао ми је што су романи доминантан избор читалаца, јер испод радара пролазе изузетне књиге прича (или приповједака), као рецимо књига Боривоја Адашевића “Из спискова прећутаних ствари”, која је ремек-дјело.

ГЛАС: Приче одају утисак да сте додатно изоштрили стил у краткој форми, тако да, ако постоје “оне ман блуес” извођачи, ово би се могло слободно назвати “one man” проза, у смислу минимализације текста, рудиментираности стила и директности емоције?

БЛАГОЈЕВИЋ: У “Монументу” сам покушао да се играм могућностима које пружа кратка прича, да пишем причу у једној реченици или причу која се састоји скоро у потпуности од дијалога. Приче јесу сведене, али већина прича су ипак одсвиране на гитари са дванаест жица. Неки наредни блуз ће можда бити сажетији. Надам се да ће читаоци примијетити да сажетост причама не одузима емоцију. Намјера сваке од њих и јесте била да не допусти равнодушност, а борба против равнодушности једна је од најважнијих борби.

ГЛАС: У односу на збирку “Револуционар”, чини ми се да је сама атмосфера и тон већине прича, нећу рећи контрареволуционаран, али су јунаци Ваших прича остали без заноса за промјеном свијета и исправљањем неправде, већ се прихвата реалност, све са дизањем “споменика” таквом стању?

БЛАГОЈЕВИЋ: Јунаци ове збирке су, заједно са аутором, сазрели, одрасли. Прозрели су илузије и масовно, револуционарно мијењање свијета замијенили су мијењањем непосредног окружења. Не бих рекао да су прихватили реалност свијета каква јесте, него да су у миру са собом у том и таквом свијету. Кад човјек нема превише дилема, колебања и превирања у себи, онда се може усредсриједити на дјеловање и тек тада може да учини неко конкретно добро. Критичка оштрица је у “Монументу” мање уочљива, али то не значи да је нема. Моја осјетљивост за социјалне теме је и даље присутна, само што је у овој збирци додатно интимизирана. Питање подизања споменика је увијек деликатно јер представља одраз духа времена. Дошли смо у фазу гдје “подизање” или “грађење” мора да уступи мјесто “очувању” и “заштити”. Успјех друштва ће се ускоро мјерити управо очуваним споменицима (културе или природе), а не само новим грађевинама. У праскозорје таквог свијета смјештени су јунаци “Монумента”.     

ГЛАС: Не знам колико је то свјесна или спонтана одлука, али на неки начин добар дио ових прича дјелује као нека врста дуга Вашем звању “магистра географије”, у смислу провлачења мотива конкретних географских локација, граница, емигранта и путника.

БЛАГОЈЕВИЋ: Географија ће увијек бити моја љубав и вјероватно ће се и даље појављивати у мојој прози, чак и непозвана. Понекад је географија неког простора пресудна за његов усуд (као на примјеру Брода), па се то прелије и на причу, а некад је то мање важно, па је могуће тек магловито рећи “сиротиња какве на југу има колико ти воља”, као у причи “Дистрибуција”. Неке приче из ове збирке, попут “Остаје нам Толедо”, не би могле бити написане без уплитања географије. 

ГЛАС: Колико су за лоше стање у књижевности криви сами писци, у ауторском смислу? Већина домаће књижевности годинама се врти заплетена у тематском реализму “мала плата и посљедице рата”, који је, мора се признати, изазвао одређено засићење код публике.

БЛАГОЈЕВИЋ: Разумијем засићење тематиком, мада, не бих за такво стање толико пребацивао избору теме колико реализацији. Добра књижевност је добра књижевност. Проблем је што се и важне приче не испричају како треба. Као читалац се обрадујем наслову који није из тог домена, на примјер хорор роман “Црни пупољак” Нинослава Митровића је за мене био велико освјежење.

ГЛАС: Колико је за такво стање криво одсуство аргументоване критичке мисли и хиперпродукција без покрића у самом квалитету написаног?

БЛАГОЈЕВИЋ: Припадам старој генерацији која себе стално преиспитује и свој рад шаље на провјеру у књижевне часописе. Свега неколико прича из “Монумента” није раније штампано у периодици. То је процес, сазријевање. Истина је да су полице претрпане књигама које су написали људи који мисле да је свака њихова мисао златна. Одсуство критичарских и литерарних ауторитета и динамика живота и тржишта довели су до тога да сви знају све најбоље и да нема времена за преиспитивање. Штампа се одмах и сад. Продаје и наплаћује исто тако. Али, на те књиге се заборавља још брже. 

ГЛАС: Неко рече да се бављење занатом или позивом писца своди на двије ствари “читање и писање”. Да ли читате? И да ли пишете?

БЛАГОЈЕВИЋ: Читам свашта - есеје Гениса и Сабата, поезију домаћу и преведену, сабране Набоковљеве приче, романе Митровића, Стефана Јањића, фантастику, читам старе часописе, историјске студије. Читам доста, али недовољно, а пишем мало, али довољно. Не журим.  

Издавач

ГЛАС: Књигу сте објавили за “Имприматур”, новог и агилног издавача према сопственим писцима. Колико је то Вама олакшало сам процес припреме књиге и колико сте задовољни тим издавачким дијелом посла.

БЛАГОЈЕВИЋ: Сарадња са “Имприматуром” је од самог почетка и пријатељска и професионална. Задовољан сам њиховим приступом и пословном филозофијом/стратегијом. Чини ми се да “Имприматур” ради изузетну ствар за нашу књижевност и да представљају сјајан примјер како то треба да се ради - од припреме и уређивања текста до маркетинга, дистрибуције, промоције.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.