Александра Батинић добитница признања “Стражилово”: Награда опомена и мач за вратом

Данко Кузмановић
Александра Батинић добитница признања “Стражилово”: Награда опомена и мач за вратом
Александра Батинић добитница признања “Стражилово”: Награда опомена и мач за вратом

Свака награда се састоји из следећег: неко ко има искуства у области на коју ви претендујете, види и схвати оно што радите, процени да је то квалитетно и онда одлучи да вас награди за то.

Скренули сте пажњу некоме на свој рад, али то не значи да ћете моћи или хтети да идете баш у том смеру. Можда ћете изгубити пажњу тог ока, али ко зна колико очију вас не гледа, можда вас неко погледа после тог награђивања, можда не, и опет, некоме се не свиђа то што види.

Казала је ово у разговору за “Глас Српске” пјесникиња Александра Батинић, која је једна од четири овогодишње добитнице награде “Стражилово”, коју за нове пјесничке књиге од 1973. године додјељује “Бранково коло”.

- Треба се што пре ослободити последице сваке награде, сетити се да с времена на време обришете прашину с ње и служити се успоменом на њу само у тренуцима крајњег стваралачког дефетизма. Награда је опомена и мач за вратом, примећени сте, али то не мора да значи ништа, а тек не значи ништа за неки будући рад, осим што обавезује ташту песничку свест да мора да остане на неком “замишљеном, описаном”, заправо “недефинисаном” нивоу.

ГЛАС: Ваш пјеснички првенац “Антикитера” носи име по једном од грчких острва поред којег је прије два миленијума потопљена римска галија пуна грчких статуа,  грнчарије и  накита. Шта је све потонуло у Вашу збирку?

БАТИНИЋ: Мој бездан, тј. непресушни извор преиспитивања и доживљавања, у овој збирци опстојава на замагљеној, помешаној традицији паганског, хришћанског наслеђа и митолошких заблуда, замагљеној јер је протекло време тако замрсило то клупко да не могу јасно да идентификујем његове конце. То је нека међупозиција - традиција тражи да се са њом увежем, да нађем корење илити упориште и константно се измиче нудећи ми полуистинита значења и недоречене одговоре. То називам механизмом са Антикитере, справом која ради, а да нико не зна по којим принципима и чему служи, која тражи одгонетку, а одбија одгонетаче загонетком. Све то изазива онтолошку запитаност, па ако хоћете и бес, тескобу и страх, јер је најмучнији осећај живети на нигдини - небо притиска, земља потискује и оба траже да се живи и оба се отимају смрти. Са друге стране, живот је механизам који човека у времену покреће напред, механизам који нуди и тражи одговоре. У егзистенцијалном страху човек је способан једино да назире, да слути и да поставља питања.

ГЛАС: О чему говори Ваша поезија?

БАТИНИЋ: Већина мојих песама поставља питања, промишља или суди о Богу, природи, постању и крају, љубави и жртви, кривици и спасењу. Позиција певања је, стога, у њој вишеструко расцепљена - између прошлости и садашњости, трансцеденталног и материјалног, мелодије и антимелодије (антикитара, антипевање), између субјекта који доживљава и објекта над којим се гестови врше.

ГЛАС: Који су пјесници утицали на Ваше поетско сазријевање?

БАТИНИЋ: У првом реду на мене су снажан утицај извршили песници наше авангарде и постмодернизма, попут Милоша Црњанског, Растка Петровића, Момчила Настасијевића, затим Ивана В. Лалића, Бранка Миљковића, касније и Васко Попа, Борислав Радовић и Новица Тадић. Упоредо с њима и Јосиф Бродски, чију песму “Свемир” чак и несвесно рецитујем у себи сваког дана, Рајнар Марија Рилке, Т. С. Елиот, Чеслав Милош, Пол Селан и  други.

ГЛАС: Да ли је међу њима и Бранко Радичевић?

БАТИНИЋ: Један стих Бранка Радичевића, који иначе није “мој” песник, дубоко је урезан у срж мог поимања живота и певања - “Ње више нема, то је био звук”. Замислите какав и колики је онтолошки и епистемиолошки пут пређен у само једном стиху! Она је живела, сада је мртва, иза ње је остала само смрт, као празнина, а та празнина звучи, она има своју мелодију! И ту мелодију чује Бранко Радичевић, она је тачка његовог знака питања. Да није написао више ниједну песму, Бранко би био велики због овог стиха. Та мелодија празнине је нешто што годинама са мало успеха покушавам да сместим међу своје стихове.

Књижевност

ГЛАС: Шта је то што недостаје нашој тренутној књижевности?

БАТИНИЋ: Само преврат, стваралачки скандал, ништа више. Али, тај преврат садржи, за данашње параметре, неке “изгубљене” или скоро недостижне појмове, попут слободе, спознаје која је услов слободе, победа над страхом и ентропијом која је услов спознаје, затим изграђен систем вредности упркос деконструкцији вредности, безусловно критичко мишљење. Треба поменути ретке песнике млађе генерације који то заиста и чине - Монику Херцег, Барбару Делаћ, Милицу Милосављевић, Далибора Томасовића и Спасоја Јоксимовића.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана