Упозоравао сам да није нормална ситуација у којој предсједавајући Савјета министара има само одговорност, а нема овлашћења. Мислите ли да је мени ова одлука помогла у том смислу? Вјерујте да није. Најновијом одлуком високи представник само додатно развластио предсједавајућег Савјета министара, нагласио Шпирић
ПРЕДСЈЕДAВAЈУЋИ Савјета министара БиХ Никола Шпирић обратио се јуче у Сарајеву Управном одбору Савјета за примјену мира у БиХ.
Његов говор објављујемо у цјелини.
"Екселенције,
Господо директори,
Даме и господо,
Првих дана ове године, вјерујући да је ентузијазам основа сваког напретка, преузео сам са пуно ентузијазма и одлучности управљање Савјетом министара БиХ са једним од главних задатака да за вријеме мог мандата цијела земља, послије сталних посртања и кочења, начини одлучан напредак у најважнијим областима живота.
Радовао сам се новом изазову и био спреман да, нимало штедећи себе и своје здравље, сарађујем са домаћим лидерима који су били изразили манифестациону спремност за изазове пред БиХ, као и са међународном заједницом која нас је требала усмјеравати ка евентуалним успјесима европског карактера.
На жалост, политичка дешавања нису били савезници таквог опредјељења и ентузијазма. Без обзира на то, свих претходних мјесеци сам се трудио да не долијевам уље на ватру него да у датим околностима из Савјета министара извучем максимум.
Иако су се сви, па нажалост, и неки представници међународне заједнице, трудили да овај Савјет министара прогласе "Савјетом блокада", остаје чињеница да смо ми до сада утврдили 38 нацрта и приједлога закона, утврдили и усвојили 20 различитих правилника, усвојили 47 одлука о ратификацији међународних уговора, донијели 113 одлука...
Подсјетићу Вас да смо реформу јавне управе покренули са мртве тачке, надомак смо рјешења питања војне имовине, потписали Споразум о олакшању визног режима са Европском унијом; сачували макроекономску стабилност и пројектовану стопу економског раста; обезбиједили да Сарајево буде сједиште Савјета за регионалну сарадњу; обезбиједили чланство БиХ у Савјету за заштиту људских права у УН; потписали споразум са невладиним сектором и на тај начин интензивирали учешће представника цивилног друштва у јавном животу; вратили ваздушни простор БиХ под пуну контролу органа цивилне авијације БиХ, обезбиједили доношење Споразума о социјалном осигурању са Словенијом, донијели тако важне одлуке о сједишту Aгенције за поштански промет БиХ, Дирекције за цивилну авијацију и контролу лета...
Свјестан сам да је требало урадити још много тога и питам се гдје је заправо проблем? Зашто БиХ упорно већ годинама посрће по политичкој слијепој улици? Да ли је БиХ могла другачије дочекати ове посљедње дане мјесеца октобра? Убијеђен сам да јесте, под условом да је било много више искрености свих актера. Нисам ли управо ја упозоравао на сваком кораку да БиХ упорно плаћа цијену унутрашње неискрености. Плашим се да је та неискреност попримила шире размјере и прешла и на представнике међународне заједнице.
Поставља се питање да ли је високи представник у БиХ, господин Мирослав Лајчак, донио исхитрену одлуку 19. октобра и додатно закомпликовао ионако компликовану ситуацију у БиХ. Ви ћете рећи да није, а ја се осјећам дужним да са вама подијелим своје аргументе зашто мислим да јесте.
Желим да будем веома јасан на самом почетку: ја не спорим добру намјеру високог представника. Aли, даме и господо, дозволите ми да Вас подсјетим да нико не смије заборавити да сам ја предсједавајући Савјета министара БиХ, односно први човјек извршне власти, као што се то редовно заборавља. И зато сам дубоко повријеђен, и као човјек и као грађанин БиХ, да се оваква одлука доноси док сам ја у Вашингтону и док се борим за неку економску причу БиХ.
Како се може донијети одлука о будућности моје земље, а посебно о мени лично, а да се претходно не обаве разговори са мном. Високи представник је изјавио да је један од мотива за доношење овакве одлуке било и то што сам ја мјесецима указивао на нефункционалност Савјета министара. Тачно је да сам ја у више наврата рекао да је начин функционисања Савјета министара формула неуспјеха БиХ али сам убијеђен да одлука од 19. октобра ни на који начин неће помоћи да се то исправи. Напротив...
Упозоравао сам да није нормална ситуација у којој предсједавајући Савјета министара има само одговорност а нема овлашћења. Мислите ли да је мени ова одлука помогла у том смислу? Вјерујте да није. Најновијом одлуком високи представник је само додатно развластио предсједавајућег Савјета министара.
Зашто у одлуци не стоји да су министри одговорни предсједавајућем, да предсједавајући може да смијени једну трећину министара уколико они нису спремни да се суоче са изазовима које пред нас поставља Брисел? Да ли је неповјерење према мени разлог зашто овако нешто не стоји у овој одлуци? Aко јесте, било је много једноставније замијенити предсједавајућег, а потом донијети одлуку која ће заиста помоћи БиХ на њеном путу ка Европској унији.
Поред тога ова одлука је и антидејтонска и антиуставна. Ова одлука је опасна јер је произвела подјеле са несагледивим посљедицама. БиХ је земља која на жалост, још нема идентичне и јединствене ставове о врло важним питањима. Тражење јединственог и заједничког става је дуг процес који се мора одвијати у оптималним условима, јер у свим непомирљивим разликама један минимум јединства увијек постоји. У том трагању за јединством најгоре је враћати се опробаном искуству из наше прошлости да се јединство најлакше постиже брисањем разлика.
Зато је је одлука високог представника донесена на погрешним премисама и по мојој властитој процјени она треба да допринесе лаганом расту политичке температуре у БиХ и допринесе повезивању са кризом у региону.. Ова одлука почива на негацијама, а ја упорно и дуго говорим да су негације државе или ентитета основа нашег неуспјеха.
Не могу да вјерујем да је високи представник желио неуспјех, али сам убијеђен да га је овом одлуком обезбиједио. Зато је корак назад једино рјешење у овој ситуацији и то управо високог представника.
Бонска овлашћења не само да су штетна него и опасна по будућност БиХ. Зато сте управо данас у прилици да ту опасност неутралишете. Она су у колизији са процесима интеграција БиХ у Европску унију, али и управо пропорционална каријеризму представника међународне заједнице који је неријетко био у колизији са очекиваним успјехом БиХ.
Зато Вас молим да нам дозволите да управљамо овом земљом или да то чините сами. Овако дуго неће моћи. И зато се плашим времена пред нама умјесто да му се радујем. A ако се ја плашим времена пред нама, шта рећи грађанима?
Међународна заједница инсистира на отворености у БиХ а сама није спремна на тако нешто. Да је обрнуто, високи представник не би имао потребу да СМС порукама најбитнијим политичким факторима издаје упутства него би те поруке остајале у архиви и свједочили о "најплеменитијим" намјерама међународне заједнице.
Ја сам један од ријетких који никада није спорио територијални интегритет БиХ, поштивање Устава и Дејтона, који је промовисао реформе не као ствар морања него објективне потребе грађана и на жалост, остао усамљен.
Мислио сам да ће високи представник разуздане страсти вратити у оквире Дејтона и Устава јер једино тако БиХ може кренути напријед, а десило се управо супротно.
Повријеђен сам и одлуком и тајмингом саопштавања али то није све. Даме и господо, након одлуке је услиједио низ састанака који су за тему имали Закон о Савјету министара БиХ. Ја сам за те састанке чуо из средстава јавног информисања. Покушајте замислити сличну ситуацију у вашим земљама, у колијевкама модерне демократије. Не мислим да би било могуће. Aпелујем на вас да не радите у БиХ оно што не бисте могли замислити у вашим земљама. Исувише дуго је БиХ била мини-лабораторија и мислим да је вријеме да се са том праксом престане.
Ја сам учинио све што сам могао у претходних десет мјесеци. Позивао на дијалог којег није било, молио за толеранцију које није било, апеловао на разум и тражио помоћ али мој глас нико није чуо да би ми на крају свезали и руке и гурнули у ринг и рекли да ову битку морам добити. Сложићете се да нико никада није битку добио свезаних руку.
Даме и господо,
Исувише дуго је БиХ земља апсурда. То се мора промијенити. Горко сам се насмијао када сам прије пар седмица добио позив за ово засједање Савјета за примјену мира у коме је стајало да бих ја требао вас информисати о реформи полиције и најновијим дешавањима на том пољу.
Даме и господо, ја бих вас то требао питати. Ваши амбасадори знају много више о томе од предсједавајућег Савјета министара БиХ. Мјесецима сам понављао да бих требао бити присутан на свим састанцима у вези са реформом полиције како бих могао дати свој допринос. На колико сам састанака био позван? Ни на један.
Кажите ви мени сада да ли бих ја требао бити одговоран за неуспјех реформе полиције? Ја сам и поред тога спреман да подијелим ту одговорност. Усудио бих се рећи да се БиХ налази на историјској прекретници и сада нам је више него икада потребна хладна глава.
Поздрављам договор који је потписан у вези са реформом полиције мада морам признати да ми је необично да се договор могао постићи сада у овако узаврелој политичкој ситуацији, а није могао прије само десет дана. Искрено се надам да ће процјена Европске комисије бити позитивна и да ће овај договор бити довољан за парафирање Споразума о стабилизацији и придруживању.
Жао ми је што сам доведен у ситуацију да овдје говорим на овај начин али мислим да је крајње вријеме да отворено разговарамо о овим стварима. Одлука да ли ћу напустити мјесто предсједавајућег Савјета министара БиХ је само моја одлука и ја ћу је и донијети чисте савјести али вјерујете ми, даме и господо, да ће коминике који ће услиједити послије засједања бити, усудио бих се рећи, од пресудног значаја при доношењу те одлуке.
На самом крају ми допустите да вам кажем још и ово: не говорим ја ово јер сам огорчен или забринут ради своје политичке позиције или каријере, ја сам искрено забринут због недужних грађана БиХ и њихове будућности; зато сам ја једини предсједавајући Савјета министара БиХ од Дејтона на овамо који ће зависно од вашег става данас, бити спреман своју оставку понудити Предсједништву БиХ јер не желим да учествујем у реализацији одлуке која води ка неуспјеху земље.
Хвала на пажњи.
