Шта жене славе?
Од првог обиљежавања Међународног дана жена прошло је тачно 115 година. Од тада по до данас припаднице њежнијег пола, како жене воле да ословљавају појединци, можда су се и избориле за поједина права, али су, с друге стране, сигурно на своја леђа натовариле и тону додатних обавеза, које их свакодневно притишћу и не дају да ухвате предаха ни пет минута.
Таква слика присутна је у сваком друштву, па и овом нашем накарадном да не може бити накарадније, јер имамо, мада у знатној мањини, жена које су заступљене у политици, управљају појединим институцијама, предузећима и агенцијама... У тој својој мањинској заступљености често се боре, нажалост, против оних који би требало да их штите, а који неријетко “подмећу и ногу”.
Таквих ниских удараца имамо свагдје гдје има жена и гдје мушкарци мисле да су спретнији и способнији, да оне ту не би требало да буду, иако је чињеница да су од њих пуно способније и организованије. Умјесто да им помогну, они који треба да их штите у већини случајева само одмогну.
С друге стране, обавезе данашње жене из дана у дан расту као инфлација која их већ дуже ломи. Раде на њиви, у кући, око куће, дјеце, на тону послова поред, подразумијева се, оног посла који обављају како би својој породици и на тај начин донијеле одређени приход. И онда већина мушке популације, када им се којим случајем пожале, каже: “Па за то сте се и бориле”. Али то је тај, како кажу, јачи пол, али да се разумијемо, далеко су од тога. Већина њих. С друге стране, без имало сумње, епитет који се приписује женама да су слабији пол одавно је отишао у прошлост.
Поред свих тих мука са којима се боре, жене су изложене све више насиљу на овим подручјима. Трагедија која се у БиХ лани десила, када је на бруталан начин убијена Низама Хаћимовић од стране некога ко би требало да је штити, чува и пази, јавност и овдашње жене неће ускоро заборавити. Много је оних који трпе насиље, не желе да проговоре иако би на све стране требало да о томе причају како би се психичком и физичком убијању жена стало у крај. Окове срамоте требало је одавно превазићи и у томе би женама требало да даје подршку систем, да им да до знања да ће бити заштићене. Али не, институције и сви они који би требало да реагују, да штите жене, обично тек онда када се деси нека трагедија, говоре о томе шта би и како требало урадити како би жене биле што сигурније и заштићеније. Тада и онда до неке идуће трагедије.
Она ружа коју ће добити данас или неки поклон можда ће само изазвати осмијех на лицима жена. Ако је то дан када само треба да се прича о правима жена, онда нам не треба ни тај данашњи 8. март, јер без имало сумње то је постао само један дан када мушкарци исказују неко поштовање према супротном полу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
