На списку педесет шест путника за излазак из града су сустанар Вемић и Вељкова супруга, која је већ једном брисана са листе и сада је, нада се, дефинитивно добила сагласност власти. Узбуђена је и сузних очију, а Вемића брине његова велика брига
Недјеља, 22. маја 1994.
..."Све би се одвијало другачије да је прија Видосава, Бог да јој душу прости, још жива."
Умрла је пре кратког времена и оставила Миши Вемићу тежак и опасан задатак, због чега му, у то је веровао, крвоток тече тромо, а необични жмарци доводе до дрхтања у читавом телу.
У тренутку, као да га је нека надмоћна сила подигла и натерала да се трзне и охрабри, устао је, прстима поравнао своју још бујну, сасвим праву косу, и театрално истресао садржај пакетића на сто; видели смо последњи доказ о постојању једне старе, богате српске породице у граду: златне дукате, дијамантске наруквице, огрлице, минђуше и прстенове, ниске правих бисера и задивљујуће лепе примерке златног накита. Ето, то је била мука Вемићева, то треба да понесе својој снахи Новки, која живи у Београду, коју Видосава није родила, али је усвојила и отхранила, и пред смрт помињала само њено име.
Видосава је живела у центру града, одмах уз Маркале, у лепој али старој кући, у стану изнад пекаре, гдје је брижно чувала успомене на свог поморског капетана који ју је, на повратку с дугих путовања, даривао скупоценим поклонима. С првом вешћу о њеној смрти у стан су улетели наоружани башибозуци и поред мртвог тела тражили оно од чега би се могло лепо и добро да живи. Дошао је и Мишо Вемић, поклонио се мртвом телу и у тренутку када је хтео да напусти стан, пришла му је млада жена, изразила саучешће и, да не примете незвани гости, гурнула у џеп тајанствени пакетић.
"Ово је за Новку, помињала је само њено име", шапатом је саопштила млада жена, а по акценту у говору извесно је да је била Црногорка. Видосавина подстанарка предухитрила је башибозуке, моралним херојством ретким у овим временима, натеравши Вемића на бригу и страх - како да сачува и пренесе опасан и забрањен терет поред ригорозне контроле на изласку. Откуд, питаће га, толико богатство у опустошеном и похараном граду кад се зна да су злато и накит скупљани да се одбране град и држава од агресора.
Завијам цигарету мом сустанару. На великом трпезаријском столу, од када је Мишо Вемић напустио свој стан, стоји попрсје Велимира Вемића, његовог деде, познатог националног борца и судионика Солунског процеса и Црне руке. То је његова тајна, а шта се још може волети колико тајна? Урезаног имена нема, попрсје делује лепо и укусно, несумњивих уметничких вредности, а завијено тајном остаће, вероватно, у нечијој витрини да безимено сведочи да су у овом граду живели Вемићи.
Четвртак 26. маја 1994.
Чудан беше дан, један од оних када се ништа не збива и када се чини да ће се због тога у недоглед продужити.
A онда је Мишо Вемић донео вест: да су објављени нови спискови и време поласка аутобуса за Београд. Са списка је поново брисана моја супруга.
Срце јој плану гневом а севну јој поглед као у рањене звери. После неког времена она се расплакала као дете.
Поподне је Мишо Вемић паковао своје успомене, помагала му је моја супруга и није дозвољавала да је тешимо.
Читаву ноћ преседели смо и ћутали.
Петак, 27. маја 1994.
Чим је зора ушла кроз прозор, кренуо сам у Уред за измештање. Хајрудин Смајић, директор, којег сам затекао да испија кафу, само је слегао раменима као човек који хоће да покаже да је урадио што је било у његовој моћи, али виши и јачи од њега су наредили да се направе измене у списковима.
"Државна безбједност је скинула све обавештајно занимљиве особе", говори, а не гледа ме.
Поражен излазим на улицу, али нећу да се предам. Прижељкујем неког моћног познаника. Сетих се, и кренух у "Мерхамет" код Едаха Бећирбеговића. Није он само председник "Мерхамета", он је као адвокат бранио Aлију Изетбеговића на познатом суђењу исламским фундаменталистима; он је један од петорице који су основали Странку демократске акције; сада је њен кадровик.
одмах ме је примио и помно саслушао.
"Ја сам, прије свега, адвокат, а адвокати професионално не воле и не познају полицајце..." Застаде, учини ми се да пребире по својој глави коме би се могао обратити за помоћ и настави: "Зваћу министра."
Седели смо више од два сата док је безуспешно покушавао да обави телефонски разговор са министром.
"Идите кући, Којовићу, и оставите адресу код секретарице. Јавићу вам се у току дана", говори благо и некако необично као да ме теши.
Недуго затим добио сам поруку од Едаха Бећирбеговића да се моја супруга, са документима о изласку јави начелнику служби безбедности и да му каже да је шаље министар Бакир Aлиспахић.
Пренео сам јој шта треба да уради. Од узбуђења и сузе јој наиђоше на очи.
У полицији су јој само рекли да се сутра, пре осам сати, појави на железничкој станици, отпутоваће.
Субота, 28. маја 1994.
Пун зебње и неизвесности освануо је дан. Све је било спремно кад је дошао Дамир Крижан који нас је превезао на станицу. Пред станицом се окупило мноштво људи, аутобуси спремни чекају. Испред поште група разјарених жена, само понеки старији мушкарац, урличу, псују и вређају путнике за Београд. Интервенисала је полиција и растерала их. Док смо то посматрали, пришао је полицајац, сасвим млад и до главе ошишан и поздравио нас као познанике. Нисмо препознали школског друга наше ћерке. Позива моју супругу да крене за њим. Узима јој торбу. Крену и Мишо Вемић.
Вратио сам се у центар града коначно задовољан, и док сам журио, подгревала ме нада да ћу, можда, пре своје супруге стићи у Лукавицу. У девет, часова имао сам договорен сусрет са тројицом француских официра који су ме молили да их повежем са руководством Републике Српске.
... Сусрет са официрима био је кратак, са горким разочарењем за мене: нису добили сагласност више команде да иду на Пале!
Остало ми је још увек да чекам да се Бог смилује, јер ми само он може помоћи.
Вратио сам се на железничку станицу, моја супруга је седела у аутобусу. Полиција никоме није дозвољавала да приђе близу. Наишао је Хајрудин Смајић, кочопери се између аутобуса; директор Уреда за измештање обавља последњу смотру оних што им је месецима загорчавао живот. Примети ме:
"Твоја супруга, ипак, путује".
Климнуо сам главом, а он ме упита у ком је аутобусу. Показах, и повуче ме пред аутобус да се обојица поздравимо с њом.
Упирем прстима у прозор где је наслоњена рука моје супруге, нешто ми говори, а не разумем.
Успео сам, ипак, да јој, више рукама него речима, кажем да су официри оманули, и разумела је.
Aутобус је кренуо, учинише ми се мутне и влажне очи супруге, махала је, махали су и остали путници.
Чудно сам се осећао, и тужан и задовољан.
Обавио сам последњи посао у овом граду; свих педесет и шест путника које сам "имао на души", отишло је где су хтели.
(Наставиће се)
