Krvava košulja sarajevska (25)

Na spisku pedeset šest putnika za izlazak iz grada su sustanar Vemić i Veljkova supruga, koja je već jednom brisana sa liste i sada je, nada se, definitivno dobila saglasnost vlasti. Uzbuđena je i suznih očiju, a Vemića brine njegova velika briga

Nedjelja, 22. maja 1994. ..."Sve bi se odvijalo drugačije da je prija Vidosava, Bog da joj dušu prosti, još živa." Umrla je pre kratkog vremena i ostavila Miši Vemiću težak i opasan zadatak, zbog čega mu, u to je verovao, krvotok teče tromo, a neobični žmarci dovode do drhtanja u čitavom telu. U trenutku, kao da ga je neka nadmoćna sila podigla i naterala da se trzne i ohrabri, ustao je, prstima poravnao svoju još bujnu, sasvim pravu kosu, i teatralno istresao sadržaj paketića na sto; videli smo poslednji dokaz o postojanju jedne stare, bogate srpske porodice u gradu: zlatne dukate, dijamantske narukvice, ogrlice, minđuše i prstenove, niske pravih bisera i zadivljujuće lepe primerke zlatnog nakita. Eto, to je bila muka Vemićeva, to treba da ponese svojoj snahi Novki, koja živi u Beogradu, koju Vidosava nije rodila, ali je usvojila i othranila, i pred smrt pominjala samo njeno ime. Vidosava je živela u centru grada, odmah uz Markale, u lepoj ali staroj kući, u stanu iznad pekare, gdje je brižno čuvala uspomene na svog pomorskog kapetana koji ju je, na povratku s dugih putovanja, darivao skupocenim poklonima. S prvom vešću o njenoj smrti u stan su uleteli naoružani bašibozuci i pored mrtvog tela tražili ono od čega bi se moglo lepo i dobro da živi. Došao je i Mišo Vemić, poklonio se mrtvom telu i u trenutku kada je hteo da napusti stan, prišla mu je mlada žena, izrazila saučešće i, da ne primete nezvani gosti, gurnula u džep tajanstveni paketić. "Ovo je za Novku, pominjala je samo njeno ime", šapatom je saopštila mlada žena, a po akcentu u govoru izvesno je da je bila Crnogorka. Vidosavina podstanarka preduhitrila je bašibozuke, moralnim herojstvom retkim u ovim vremenima, nateravši Vemića na brigu i strah - kako da sačuva i prenese opasan i zabranjen teret pored rigorozne kontrole na izlasku. Otkud, pitaće ga, toliko bogatstvo u opustošenom i poharanom gradu kad se zna da su zlato i nakit skupljani da se odbrane grad i država od agresora. Zavijam cigaretu mom sustanaru. Na velikom trpezarijskom stolu, od kada je Mišo Vemić napustio svoj stan, stoji poprsje Velimira Vemića, njegovog dede, poznatog nacionalnog borca i sudionika Solunskog procesa i Crne ruke. To je njegova tajna, a šta se još može voleti koliko tajna? Urezanog imena nema, poprsje deluje lepo i ukusno, nesumnjivih umetničkih vrednosti, a zavijeno tajnom ostaće, verovatno, u nečijoj vitrini da bezimeno svedoči da su u ovom gradu živeli Vemići. Četvrtak 26. maja 1994. Čudan beše dan, jedan od onih kada se ništa ne zbiva i kada se čini da će se zbog toga u nedogled produžiti. A onda je Mišo Vemić doneo vest: da su objavljeni novi spiskovi i vreme polaska autobusa za Beograd. Sa spiska je ponovo brisana moja supruga. Srce joj planu gnevom a sevnu joj pogled kao u ranjene zveri. Posle nekog vremena ona se rasplakala kao dete. Popodne je Mišo Vemić pakovao svoje uspomene, pomagala mu je moja supruga i nije dozvoljavala da je tešimo. Čitavu noć presedeli smo i ćutali. Petak, 27. maja 1994. Čim je zora ušla kroz prozor, krenuo sam u Ured za izmeštanje. Hajrudin Smajić, direktor, kojeg sam zatekao da ispija kafu, samo je slegao ramenima kao čovek koji hoće da pokaže da je uradio što je bilo u njegovoj moći, ali viši i jači od njega su naredili da se naprave izmene u spiskovima. "Državna bezbjednost je skinula sve obaveštajno zanimljive osobe", govori, a ne gleda me. Poražen izlazim na ulicu, ali neću da se predam. Priželjkujem nekog moćnog poznanika. Setih se, i krenuh u "Merhamet" kod Edaha Bećirbegovića. Nije on samo predsednik "Merhameta", on je kao advokat branio Aliju Izetbegovića na poznatom suđenju islamskim fundamentalistima; on je jedan od petorice koji su osnovali Stranku demokratske akcije; sada je njen kadrovik. odmah me je primio i pomno saslušao. "Ja sam, prije svega, advokat, a advokati profesionalno ne vole i ne poznaju policajce..." Zastade, učini mi se da prebire po svojoj glavi kome bi se mogao obratiti za pomoć i nastavi: "Zvaću ministra." Sedeli smo više od dva sata dok je bezuspešno pokušavao da obavi telefonski razgovor sa ministrom. "Idite kući, Kojoviću, i ostavite adresu kod sekretarice. Javiću vam se u toku dana", govori blago i nekako neobično kao da me teši. Nedugo zatim dobio sam poruku od Edaha Bećirbegovića da se moja supruga, sa dokumentima o izlasku javi načelniku službi bezbednosti i da mu kaže da je šalje ministar Bakir Alispahić. Preneo sam joj šta treba da uradi. Od uzbuđenja i suze joj naiđoše na oči. U policiji su joj samo rekli da se sutra, pre osam sati, pojavi na železničkoj stanici, otputovaće. Subota, 28. maja 1994. Pun zebnje i neizvesnosti osvanuo je dan. Sve je bilo spremno kad je došao Damir Križan koji nas je prevezao na stanicu. Pred stanicom se okupilo mnoštvo ljudi, autobusi spremni čekaju. Ispred pošte grupa razjarenih žena, samo poneki stariji muškarac, urliču, psuju i vređaju putnike za Beograd. Intervenisala je policija i rasterala ih. Dok smo to posmatrali, prišao je policajac, sasvim mlad i do glave ošišan i pozdravio nas kao poznanike. Nismo prepoznali školskog druga naše ćerke. Poziva moju suprugu da krene za njim. Uzima joj torbu. Krenu i Mišo Vemić. Vratio sam se u centar grada konačno zadovoljan, i dok sam žurio, podgrevala me nada da ću, možda, pre svoje supruge stići u Lukavicu. U devet, časova imao sam dogovoren susret sa trojicom francuskih oficira koji su me molili da ih povežem sa rukovodstvom Republike Srpske. ... Susret sa oficirima bio je kratak, sa gorkim razočarenjem za mene: nisu dobili saglasnost više komande da idu na Pale! Ostalo mi je još uvek da čekam da se Bog smiluje, jer mi samo on može pomoći. Vratio sam se na železničku stanicu, moja supruga je sedela u autobusu. Policija nikome nije dozvoljavala da priđe blizu. Naišao je Hajrudin Smajić, kočoperi se između autobusa; direktor Ureda za izmeštanje obavlja poslednju smotru onih što im je mesecima zagorčavao život. Primeti me: "Tvoja supruga, ipak, putuje". Klimnuo sam glavom, a on me upita u kom je autobusu. Pokazah, i povuče me pred autobus da se obojica pozdravimo s njom. Upirem prstima u prozor gde je naslonjena ruka moje supruge, nešto mi govori, a ne razumem. Uspeo sam, ipak, da joj, više rukama nego rečima, kažem da su oficiri omanuli, i razumela je. Autobus je krenuo, učiniše mi se mutne i vlažne oči supruge, mahala je, mahali su i ostali putnici. Čudno sam se osećao, i tužan i zadovoljan. Obavio sam poslednji posao u ovom gradu; svih pedeset i šest putnika koje sam "imao na duši", otišlo je gde su hteli. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.