Нема наде
У опоравак пољопривредне производње мало ко у БиХ, а ко живи од тог мукотрпног посла, заиста вјерује.
Ти људи се из сезоне у сезону суочавају са све поразнијим бројевима у вези са производњом, увозом, пласманом који чак ни у статистици више нису добри, а камоли у реалним показатељима.
И тако је ,нажалост, у свим секторима, од сточарства, ратарства, повртарства па све до воћарства. Проблема нико није поштеђен.
Притиснути слабим приносима, разним болестима које нападају фарме, временским неприликама, ниском цијеном откупа и вишегодишњим губицима још један производни циклус дочекују у неизвјесности због које не знају ни како да скроје овогодишње планове рада.
У каквој су позицији, довољно илуструје податак да је увоз живе стоке у БиХ лани био 40 пута већи до извоза.
На страно тржиште домаћи узгајивачи пласирали су магарце, свиње, коње и живину у вриједности од 2,158 милиона КМ, док је, с друге стране, увоз премашио 88,906 милиона КМ.
Узгајивачи коза, оваца и свиња су, благо речено, огорчени ситуацијом у коју су запали. Због вишегодишње нерентабилне производње фарме им зјапе готово полупразне, док су они све сиромашнији.
Нико од њих нема рјешење како да се бори са прекомјерним увозом животиња и меса, чијим цијенама не могу парирати. А мањка им знања и за борбу са временским непогодама које “попасу” љетину у добром проценту сваке године.
Међутим, упркос томе што се недаће редају једна за другом, стиче се утисак да та ситуација не брине никог у земљи, изузев оне који мукотрпним пословима у штали и њиви себи обезбјеђују кору хљеба. Чак и многи међу њима губе осјећај за борбу и дижу руке од производње, нарочито млађе генерације којима није циљ наставак традиције и чување огњишта које су подизали њихови очеви и дједови.
Пандемија вируса корона, као и сукоби у Украјини су нас научили да, ако немамо своју храну, не можемо се превише поуздати у свијет. Увоз, од којег толико зависимо, закаже баш кад нам највише треба.
Аграрни буџет и ове ће године бити 180 милиона КМ, баш као што је био и лани, с тим да произвођачи очекују праведнију и логичнију расподјелу новца. Прижељкују упумпавање десетина милиона марака у директну производњу, а не капиталне инвестиције, што је био случај претходних година. Јер шта им значе нове, модерне машине кад су им штале и њиве празне? Од чега, на крају, и да купе те тракторе кад не приходују, па сабирају губитке.
Надлежни, који им кроје судбину, требало би добро да анализирају ситуацију и увиде ко то од једне марке може направити десет, те да те секторе и субвенционишу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
