Моја Република
Превише очева и синова, мајки и кћерки није дочекало дан када је потврђено оно у шта су вјеровали и за шта су се борили тих кобних деведесетих година већ прошлог вијека - слобода сажета у границама и имену Република Српска.
Моја и наша република прославила је 31. рођендан. Достојанствено, уз помен свих оних који се, када је стављена тачка на сурови рат, нису вратили никада на кућни праг. Одакле су посљедњи пут, а не знајући да ће заиста бити задњи, испраћени на ратишта. Примљени и пуштени из последњег загрљаја.
Јер нико никада у свијету, па ни код нас међу зарађеним странама, није у рату гађао противника ружама и љубичицама. Гранате су падале, сијевали меци. Сачувати живу главу била је једнако тешка мисија за оне који су остали под овим дијелом неба, као и одбранити Републику Српску.
Све главе, нажалост, нису сачуване, али Српска јесте. И као таква, призната је и под тим називом у Дејтону, америчком градићу, у којем је потписан један од кључних међународних споразума у новијој историји. Иза које су стале и свјетске велесиле. Неке искрено, друге не, а то се могло видјети већ у првим постдејтонским данима.
Данас је таквих, можда, далеко више. Многима је Република Српска трн у оку и 9. јануар као историјски датум када је рођена. Превише је оних који само себе представљају као једине жртве посљедњег рата, а шта је са хиљадама, хиљадама, хиљадама Срба који су убијени, у борбама или мимо њих, и оних чији су дијелови тијела вјечно узидани у темеље ове Републике? Шта је са хиљадама они чије ни главе ни остали посмртни остаци још нису пронађени, јер неко свјесно то опструише како би зуб времена перфектно обавио свој посао?
Шта је са српским мајкама које пуне три деценије нису скинуле црне мараме и које су са њима сахрањиване, а да прије тога нису сазнале истину о судбини најмилијих којима су свијеће палиле на огњишту, јер вјечну кућу нису имали?
Знате ли колико има дјеце из српских породица која су одрасла без очева и колико је српских жена силовано током тих година? Не дај Боже да се икад игдје више понове, а посебно, што је и логично, на овом нашем подручју које се ни толико година послије није опоравило од свега што га је, готово преко ноћи, снашло у некадашњој заједничкој држави.
Три деценије су прошле, Република Српска је трпјела бројне нападе изнутра и споља, али је опстала. Опстала као гарант слободе српског народа и кућа у којој су сви добронамјерни, без обзира на вјеру и нацију, добродошли.
Републички званичници и представници народа, сви одреда, морају да раде у корист Српске, јер она је завјет.
Никада не смију да буду заборављени сви они који су часно стали на браник отаџбине, када је било најтеже, а посебно морају да их памте они који воде и данас Српску и који ће неке будуће велике јубилеје дочекати на њеном челу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
