Када се послије пола године видјела с кћерком, није ју препознала. Тек када је Наташа рекла - "мама", госпођа Новаковић је схватила да је то она. Толико се измијенила, лице јој је било поднадуло, подбрадак изражен. Нешто се с њом догађа, помислила је мајка, али вјерујући и даље да је њој њено дијете лијепо
Госпођа Живана Новаковић је једна од мајки која и даље води битку са ветрењачама, у настојању да свима (који, углавном, не верују) објасни да је секта крива за страдање њеног детета. Док је суђење њеној осамнаестогодишњој кћерки, Наташи Новаковић и њеној вршњакињи Марији Богдановић, за убиство Маријине бабе Косаре Башевић из Београда, било у току, Живана је покушавала да ступи у контакт са мном, али без успеха.
Нас две смо се сусреле тек када је судска пресуда била донесена и када је постало извесно да прича о евентуалном секташком мотиву за убиство, није интересовала суд. Aли, зато, ширу јавност јесте. Живана је дала бројне интервјуе, наступала на телевизији, али приметни сензационализам у медијима, само је штетио њеној кћерки. Мени, рецимо, надлежни судија није дозволио да разговарам у затвору са Наташом и Маријом, уз образложење да "не жели да се од тога прави медијски догађај", иако је неким новинарима то омогућио. Aли ту је, за почетак, била Живана и њена прича, каже Биљана Ђурђевић, аутор књиге "Исповест жртава секти" биљежећи казивање госпође Новаковић:
"Моја кћерка је била здрава, стабилна, уравнотежена, озбиљна девојка, у коју сам имала пуно поверење, па сам се зато сагласила да остане у Београду и заврши четврти разред средње школе, док смо муж и ја, те син са снајом 1995. године отпутовали у Рим, где је муж добио намештење при нашој амбасади. Са кћерком сам се често чула телефоном и она ме је уверавала да је све у реду. Уосталом, није била сама у нашем стану у Београду, јер сам намерно део стана издала двочланој породици једног припадника МУП-а, и кћерки рекла да њему, у нашем одсуству, може увек да се обрати за помоћ.
Није познала кћерку
Са кћерком сам се, после тога, први пут видела у априлу 1996. године, на аеродрому. Можете мислити на шта је личила кад ја, као мајка, нисам препознала своје дете! Схватила сам да је то Наташа тек када ми се јавила и рекла "мама"! За само пола године, она је потпуно променила лик, некако је огрубела и изгледала је као да је десет година старија. Тргла сам се, али ни сама не знам зашто, ту непријатну мисао сам некако аутоматски одбацила и нисам хтела о томе да размишљам. Нисам је видела толико дуго и превагнула је родитељска љубав. Мени је моје дете лепо и тачка.
Веровала сам да је то крај пубертета, када се нагло формира и лик, да су помало у питању гени итд. Тек касније сам од људи у Центру за заштиту духовног здравља сазнала да је у питању тзв. месечево лице, када се, због утицаја магије коју практикују поједине секте, течност таложи у доњим деловима лица изазивајући поднадулост и подбрадак.
Поштено говорећи, када сада размишљам о томе, ја нисам знала, нити могла да претпоставим чиме се секте служе, нити да је моје дете постало њихова мета. Имала сам и мало времена, а много обавеза око њених докумената, јер смо хтели да је упишемо на Aкадемију примењених уметности у Риму... И кажем вам, то своје запажање нисам схватила као упозорење да се са Наташом нешто дешава.
Отишла сам на разговор са Наташиним разредним старешином, Небојшом Самарџијом, у ЏИ београдску гимназију, и тада сам први пут чула за Марију. Наташин разредни ми је рекао да моја кћерка нема никаквих проблема са учењем, једино му се не свиђа што се дружи са, како је рекао, "том проблематичном Маријом". Код куће питам Наташу ко је Марија, а она ми каже:
- Јао, мама, она је дивна, искрена, добра другарица, никад ме није слагала, какве везе има што је сиромашна.
За мене је то било довољно. Ми смо скромна породица, не ценимо људе према имовини. Није ми тада падало на памет да се мало распитам... Касније, када сам то учинила, сазнала сам да је Марију избегавао читав разред и да нико није хтео да се са њом дружи.
Ни Наташа се са њом до тада није дружила. A онда се Марија просто залепила за њу. Наташи је било непријатно да је одбије, а било јој је и жао, јер је ова увек била сама.
Сазнам и то да је њу бака по мајци, сада покојна Косара Башевић, сама подизала и васпитавала. Њену мајку, Каролину, видела сам тек на суду. Никада није била код куће, а када је изречена пресуда била је пресрећна што је Наташа осуђена, као да њена кћерка није добила осам година затвора!
Непосредно пред мој повратак у Рим, Наташа ми помене како је нека врачара рекла да су на нашу породицу бачене чини, те да је она одређена да нас спасе уз помоћ неких ритуала. Глупости, помислим, ја ни хороскоп нисам читала, а камоли веровала у чини. Тада ми је то било смешно, нажалост. Упитам је шта то прича? Она ми каже да три дана мора да ради ритуале и да ћути, јер јој је тако наређено, а када то заврши, све ће ми рећи.
Глупости
Никада себи нећу опростити што тада нисам помислила да се иза тога крије нешто озбиљно, страшно, како се касније испоставило, не само у Наташином, него и у мом случају... Међутим, тада сам помислила да од тих глупости не може ништа да јој се деси. Отпутујем, али то, ипак, не заборавим.
Чуле смо се после недељу дана и ја сам је, узгред, питала шта је било са оном врачаром.
- Ма, ништа - каже ми - ја сам то оставила.
A ја, мајка к'о мајка, опет поверујем. Било јој је наређено да о томе не разговара са мном. Прође опет неко време и она почне да тражи новац: 100 марака за ово, па 150 за матуру, па за оно... Толико да сам, иако је о парама увек водила рачуна, почела да сабирам колико јој шаљемо. И, видим да ту нешто није у реду.
(Наставиће се)
