Ropstvo đavolu (15)

Kada se poslije pola godine vidjela s kćerkom, nije ju prepoznala. Tek kada je Nataša rekla - "mama", gospođa Novaković je shvatila da je to ona. Toliko se izmijenila, lice joj je bilo podnadulo, podbradak izražen. Nešto se s njom događa, pomislila je majka, ali vjerujući i dalje da je njoj njeno dijete lijepo

Gospođa Živana Novaković je jedna od majki koja i dalje vodi bitku sa vetrenjačama, u nastojanju da svima (koji, uglavnom, ne veruju) objasni da je sekta kriva za stradanje njenog deteta. Dok je suđenje njenoj osamnaestogodišnjoj kćerki, Nataši Novaković i njenoj vršnjakinji Mariji Bogdanović, za ubistvo Marijine babe Kosare Bašević iz Beograda, bilo u toku, Živana je pokušavala da stupi u kontakt sa mnom, ali bez uspeha. Nas dve smo se susrele tek kada je sudska presuda bila donesena i kada je postalo izvesno da priča o eventualnom sektaškom motivu za ubistvo, nije interesovala sud. Ali, zato, širu javnost jeste. Živana je dala brojne intervjue, nastupala na televiziji, ali primetni senzacionalizam u medijima, samo je štetio njenoj kćerki. Meni, recimo, nadležni sudija nije dozvolio da razgovaram u zatvoru sa Natašom i Marijom, uz obrazloženje da "ne želi da se od toga pravi medijski događaj", iako je nekim novinarima to omogućio. Ali tu je, za početak, bila Živana i njena priča, kaže Biljana Đurđević, autor knjige "Ispovest žrtava sekti" bilježeći kazivanje gospođe Novaković: "Moja kćerka je bila zdrava, stabilna, uravnotežena, ozbiljna devojka, u koju sam imala puno poverenje, pa sam se zato saglasila da ostane u Beogradu i završi četvrti razred srednje škole, dok smo muž i ja, te sin sa snajom 1995. godine otputovali u Rim, gde je muž dobio nameštenje pri našoj ambasadi. Sa kćerkom sam se često čula telefonom i ona me je uveravala da je sve u redu. Uostalom, nije bila sama u našem stanu u Beogradu, jer sam namerno deo stana izdala dvočlanoj porodici jednog pripadnika MUP-a, i kćerki rekla da njemu, u našem odsustvu, može uvek da se obrati za pomoć. Nije poznala kćerku Sa kćerkom sam se, posle toga, prvi put videla u aprilu 1996. godine, na aerodromu. Možete misliti na šta je ličila kad ja, kao majka, nisam prepoznala svoje dete! Shvatila sam da je to Nataša tek kada mi se javila i rekla "mama"! Za samo pola godine, ona je potpuno promenila lik, nekako je ogrubela i izgledala je kao da je deset godina starija. Trgla sam se, ali ni sama ne znam zašto, tu neprijatnu misao sam nekako automatski odbacila i nisam htela o tome da razmišljam. Nisam je videla toliko dugo i prevagnula je roditeljska ljubav. Meni je moje dete lepo i tačka. Verovala sam da je to kraj puberteta, kada se naglo formira i lik, da su pomalo u pitanju geni itd. Tek kasnije sam od ljudi u Centru za zaštitu duhovnog zdravlja saznala da je u pitanju tzv. mesečevo lice, kada se, zbog uticaja magije koju praktikuju pojedine sekte, tečnost taloži u donjim delovima lica izazivajući podnadulost i podbradak. Pošteno govoreći, kada sada razmišljam o tome, ja nisam znala, niti mogla da pretpostavim čime se sekte služe, niti da je moje dete postalo njihova meta. Imala sam i malo vremena, a mnogo obaveza oko njenih dokumenata, jer smo hteli da je upišemo na Akademiju primenjenih umetnosti u Rimu... I kažem vam, to svoje zapažanje nisam shvatila kao upozorenje da se sa Natašom nešto dešava. Otišla sam na razgovor sa Natašinim razrednim starešinom, Nebojšom Samardžijom, u DžI beogradsku gimnaziju, i tada sam prvi put čula za Mariju. Natašin razredni mi je rekao da moja kćerka nema nikakvih problema sa učenjem, jedino mu se ne sviđa što se druži sa, kako je rekao, "tom problematičnom Marijom". Kod kuće pitam Natašu ko je Marija, a ona mi kaže: - Jao, mama, ona je divna, iskrena, dobra drugarica, nikad me nije slagala, kakve veze ima što je siromašna. Za mene je to bilo dovoljno. Mi smo skromna porodica, ne cenimo ljude prema imovini. Nije mi tada padalo na pamet da se malo raspitam... Kasnije, kada sam to učinila, saznala sam da je Mariju izbegavao čitav razred i da niko nije hteo da se sa njom druži. Ni Nataša se sa njom do tada nije družila. A onda se Marija prosto zalepila za nju. Nataši je bilo neprijatno da je odbije, a bilo joj je i žao, jer je ova uvek bila sama. Saznam i to da je nju baka po majci, sada pokojna Kosara Bašević, sama podizala i vaspitavala. Njenu majku, Karolinu, videla sam tek na sudu. Nikada nije bila kod kuće, a kada je izrečena presuda bila je presrećna što je Nataša osuđena, kao da njena kćerka nije dobila osam godina zatvora! Neposredno pred moj povratak u Rim, Nataša mi pomene kako je neka vračara rekla da su na našu porodicu bačene čini, te da je ona određena da nas spase uz pomoć nekih rituala. Gluposti, pomislim, ja ni horoskop nisam čitala, a kamoli verovala u čini. Tada mi je to bilo smešno, nažalost. Upitam je šta to priča? Ona mi kaže da tri dana mora da radi rituale i da ćuti, jer joj je tako naređeno, a kada to završi, sve će mi reći. Gluposti Nikada sebi neću oprostiti što tada nisam pomislila da se iza toga krije nešto ozbiljno, strašno, kako se kasnije ispostavilo, ne samo u Natašinom, nego i u mom slučaju... Međutim, tada sam pomislila da od tih gluposti ne može ništa da joj se desi. Otputujem, ali to, ipak, ne zaboravim. Čule smo se posle nedelju dana i ja sam je, uzgred, pitala šta je bilo sa onom vračarom. - Ma, ništa - kaže mi - ja sam to ostavila. A ja, majka k'o majka, opet poverujem. Bilo joj je naređeno da o tome ne razgovara sa mnom. Prođe opet neko vreme i ona počne da traži novac: 100 maraka za ovo, pa 150 za maturu, pa za ono... Toliko da sam, iako je o parama uvek vodila računa, počela da sabiram koliko joj šaljemo. I, vidim da tu nešto nije u redu. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.