Пјесма је с почетком јесени уз казане утихнула, нестали су момци бећарине, који су могли да попију казан ракије, шљиве у кацу нема ко да покупи, а поготово да ради око казана. Тужно је данас погледати да око казана раде само жене, а понегдје се може видјети и казанџија
У ДЕРВЕНТСКОМ крају све више око печења ракије шљивовице ангажоване жене. Мушкараца и бећара око казана је све мање. Истина, шљиве и остале воћке се мање купе и користе, многе пропадају, јер откупа нема, а ракија не интересује омладину.
Ракију пеку само она домаћинства која се још држе до тога да у кући имају домаћу и своју шљивовицу за госте и за славу, а мање за продају и зараду, јер се не исплати.
О чувеној "шљиви" испјеване су многе пјесме у времену кад се око казана за печење ракије искупљало много момака, бећарина који су до зоре пијуцкали патоку, тек што је кроз цијев исцурила. Старији људи кажу да је некада знало бити око казана толико људи, да се једва чекао сљедећи кад ће процурити, јер оно што је од претходног казана истекло ракије било би већ попијено. Био је то посао предодређен само за мушку чељад, а жене су мање или никако пиле ракију и радиле око казана.
Тако су се око казана за печење ракије стварале у народу пјесме и пјевале удвоје, а понекад и уз пратњу шаргије.
"Ој, ракијо, рако, ја те волим јако, а ти мене у поток полако", или "Шта бећара у срце удара, шљивовица јака и цурица свака", па онда "Кад запјевам и попијем Росо, нећу кући, нећу ни на пос'о".
Било је то некад , а данас је слика сасвим друга. Пјесма је с почетком јесени уз казане утихнула, нестали су момци бећарине, који су могли попити казан ракије, шљиве у кацу нема ко да покупи, а поготово да ради око казана.
- Тужно је данас погледати да око казана раде само жене, а понегдје се може видјети казанџија. Као дијете сам волио да будем док се ракија пече и ноћу бих често преспавао с казанџијама, који су се окупљали, причали и приповиједали разне јуначке приче, љубавне згоде и незгоде, пјевали пјесме уз гутљаје ракије... То сам волио да слушам и тако заспим - присјетио се младости Јово Јефтић из села Календероваци.
У Горњим Календеровцима забиљежили смо детаљ гдје око казана и печења ракије ове јесени раде само жене. Причају и радећи око казана уз кафу, а за ракију нису расположене, а нема ниједно мушко чељаде да притекне у помоћ или барем да их расположи.
- Шта ћемо кад нема ко други, шљива родила, штета је бацити, омладину овај посао не интересује, а старији су на разним странама и на послу - испричао нам је Риста Aничић, којој друштво праве Јованка, Љубица и Зорица Aничић и Смиља Петковић.
У Дервенти поред казана је Саја Нединић, а Војо Благојевић јој помаже око тежих послова, цијепања дрва и сипања кома. Она је навела да јој је супруг Душан на другим пословима, а да казан не загори мора стално бдјети.
Осамдестједногодишња Јевросима Прерадовић из Мишковаца код Дервенте памти кад су били мали казани са "туљком" од дрвета.
- Казан је прије био сав од дрвета, осим мале бакарне посуде у коју се сипао ком или ћоп да прокључа. Тад се вадила слаба ракија, само нек је има више, а пекла се данима, јер су бакарне посуде биле до највише 30 литара. То је био посао одређен само за мушкарце, а данас ради како ко стигне, а највише жене које остану код куће. Кад сипам ћоп онда зовнем неког из комшилука да помогне - навела је Јевросима.
И Радивоје Комненовић из Мишковаца је поред казана сам са унуцима Ирис и Филипом, јер нема ко да се ангажује с њим. Он памти времена кад се око казана све окупљало и било по тридесет душа.
Није на селу данас ријеткост да жене обављају и друге тешке послове, као што је цијепање дрва. Споменка Пијетловић из Осиње код Дервенте веома вјешто барата сјекиром и рекло би се с лакоћом цијепа комаде дрвета.
- Тако ти је, нема ко више на селу да ради тешке послове, млађи одоше у градове, а остали су родитељи, баке и дједови. Супруг Наде има друге обавезе, а ја морам да припремим огрјевно дрво за кућу и за дјецу која су у Дервенти, а ваља и ракију шљиву пећи - с осмијехом нам је испричала Споменка.
И тако у дервентском крају жене постале мајстори за шљивовицу. Па, у здрављу је попили!
Текст и фотографије Савко ПЕЋИЋ
