Демократија
У недостатку аргумената санкције постају све чешћи алат у кажњавању непослушних држава, званичника и лидера, који се у неком тренутку не повинују интересима великих западних играча.
Да су санкције, као што би рекао војни теоретичар Карл фон Клаузевиц, наставак политике другим средствима може се најбоље видјети на примјеру спољне политике САД, али и Велике Британије. Амерички амбасадор у БиХ поново је путем саопштења “добронамјерно запријетио” појединим званичницима поручујући им како Америка има на располагању моћан алат за “суочавање са противдејтонским и антидемократским активностима у БиХ”, који је “спремно употријебити у сваком тренутку”. Он је то рекао у контексту опструкција, односно политичких трзавица у ФБиХ у вези са изградњом “Јужне интерконекције”, гасовода који би требало да се споји са Јадранско-јонским, којим се допрема азербејџански гас.
Хајде да му на тренутак опростимо што је заборавио на дипломатски бонтон, али директно мијешање у унутрашње ствари једне земље никако не може бити промицање демократије, у коју се Марфи толико куне. Иза његовог инсистирања, односно пријетњи, крије се чисти амерички, а не интерес БиХ. САД на све начине Европу желе одсјећи од руских енергената, а да при том не постоји апсолутна никаква алтернатива, осим оне коју они понуде. Ако то уопште и пожеле. Марфи свјесно овдашњој јавности прећуткује једну врло важну чињеницу, да овог азербејџанског гаса нема довољно. Он не може покрити ни пет одсто тренутних потреба Европе.
Долар, нафта, међународна банкарска мрежа, ММФ и Свјетска банка, наравно и НАТО деценијама су били моћни алати у дисциплиновању оних мањих, односно алати у ширењу америчке хегемоније. А онда је, за сваки случај, донесен и такозвани Магниторски закон 2008. године, који је америчким властима од тада омогућио да, мимо одлука Уједињених нација, уводе санкције другим земљама. Америчка влада је, статистички гледано, од 2000. до данас, повећала број санкционисаних за више од 1.000 одсто. Данас више од једне трећине свјетске популације живи у земљама које су под америчким санкцијама. Неке од њих и деценијама.
У априлу прошле године Савјет Уједињених нација за људска права подржао је већином гласова осуду досадашњих западних санкција. Једине земље које су изразиле подршку једностраним мјерама принуде биле су САД, Велика Британија, земље чланице ЕУ, Грузија и Украјина. Толико о томе, ко има право да прича о демократији, а ко нема.
У Библији стоји записано како ће се људи у неком тренутку промијенити нагоре, а што ће водити до велике моралне искварености и слома вриједности. Међутим, у њој исто тако стоји записано и да ће бити људи који неће подлећи тим негативним трендовима. Да ли ово што данас глобално гледамо личи на ово својеврсно пророчанство.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
