Адресе за подјеле

Ведрана Кулага Симић
Адресе за подјеле

У темеље Републике Српске уграђено је на хиљаде и хиљаде живота. Многе мајке су изгубиле синове, сестре браћу, дјеца очеве, али та њихова жртва не смије бити заборављена јер су највредније што су имали несебично дали за мир и слободу коју нису, на крају, дочекали.

Од када је испаљен посљедњи крвави метак прошле су готово три деценије,  али има рана које су јаче од времена и које никада неће до краја зарасти. То најбоље знају они који с њима живе све ове године и који осјете како у миру боли неправда, а знају шта су дали док су гранате и меци грмјели небом.

Ријеч о махом о некадашњим борцима и цивилима који су данас окупљени у организацијама које су проистекле из Одбрамбено-отаџбинског рата, кроз које настоје да обезбиједе што више права те боље услове за живот онима с којима су једном дијелили ров или чували линију. Или би бар тако требало да буде.

У први план посљедњих мјесеци на површину излазе проблеми који царују на тим адресама гдје се, судећи према многим изјавама, све више свађају, а мање боре за права оних које представљају. Таквих несугласица, које су озбиљно пољуљале стање у њиховим редовима, било је, између осталог, у Борачкој организацији РС, Републичкој организацији породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила те Савезу логораша, гдје се и данас надмудрују на тему ко­ је искључен из чланства, а ко једини предсједник.

Једна струја тврди једно, а друга то демантује и подвлачи да постоји само једна скупштина и само један предсједник. А док се они тако надмудрују, на губитку су сви они који су дане, мјесеце па и године провели у злогласним логорима. Без хране, свјетлости, а са свакодневним батинама и уз ко зна какве све страхоте, понижења, тортуре, малтретирања. Убијање из дана у дан, а без смрти коју су многи, како су причали, призивали из минута у минут.

Ипак, они који су имали среће дочекали су свјетлост и слободу. Крај рата и нову животну прилику, али, ма колико година прошло и ако већ постоје ти савези и удружења, сукоби унутар њих су најмање потребни.

Такве организације не смију да постају мјеста у којима преовладава лични интерес појединаца, већ адресе на којима породице погинулих и нестали те оних који су на својој кожи осјетили страхоте логора треба да у свако доба имају ослонац и подршку.

Они којима је указано повјерење да буду на мјесту предсједника удружења, организација или савеза морају бити свјесни тежине посла и одговорности коју су прихватили, те усмјерени само ка томе да раде у интересу свих оних које представљају. Чија патња, туга, ране и бол живе и данас. Најмање што им треба јесте да им саборци досипају со на ране, па и они са којима дијеле судбину јер се, ето, у међувремену нешто промијенило. Лични интерес нема шта да тражи с друге стране врата било које такве организације.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Марку на плату
Марку на плату
Пописи
Пописи
Нафта и Бубка
Нафта и Бубка
Шта ће коме?
Шта ће коме?
Јустиција
Јустиција
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана