Узурпација надлежности

Међутим, намјерно се занемарује чињеница да је њиме успостављена нова уставна структура државе којом је бивша Република БиХ у територијално-политичком погледу подијељена на два дијела, односно на два ентитета: Републику Српску и ФБиХ. Исто тако, према уставној структури, БиХ је постала федерална држава са двије федералне јединице (два ентитета). Иако је на почетку имала низ конфедералних елемената, преносом многих надлежности са ентитета на државу, она је фактички постала класична федерација, тачније асиметрична федерација, с обзиром на то да су њени саставни дијелови Република Српска и ФБиХ који имају различиту организациону структуру у вршењу власти.

Држави се оспорава федерални карактер, иако тај карактер потврђују одређени научни кругови, јер држава нема у свом називу ознаку федерације, што није тешко оповргнути, јер њен федерални карактер не произлази из назива већ из садржаја кључних уставних одредби. Према Уставу БиХ, члан III т. 1, 2, 3, 4. и 5, извршена је подјела надлежности у области законодавне, извршне и судске власти између државе и федералних јединица (ентитета). Суверенитет припада централној власти с тим да чланице федерације, ентитети у БиХ, имају значајне елементе унутрашњег суверенитета.

У међународним односима, федерална држава наступа као цјелина, а федералне јединице (ентитети) само у оквирима које одређује државни устав. Устав садржи федералну клаузулу или пресумпцију надлежности у корист федералних јединица (ентитета). Пресумпција надлежности, као један од главних уставних принципа у подјели надлежности између државе и ентитета, односно између федералне државе и федералних јединица се намјерно заобилази јер представља главну брану за очување уставом успостављених надлежности ентитета, односно федералних јединица. Овом клаузулом утврђено је да су надлежности које нису чланом III тачка 1. Устава Босне и Херцеговине изричито дефинисане као надлежности државе БиХ припадају ентитетима, а што потврђује члан III тачка 3а. Устава БиХ који каже да све владине функције и овлаштења, која нису овим уставом изричито повјерене институцијама БиХ, припадају ентитетима.

У федералним државама постоји заједничко држављанство и држављанство федералних јединица (ентитета).  Држављанство државе конституише се ипсо иуре, а држављанство ентитета према пребивалишту, што је учињено Уставом БиХ (члан I тачка 7.)

Све федерације имају дводомни систем, што има и БиХ. Кључне одредбе Устава БиХ недвосмислено упућују на чињеницу да је БиХ федерална држава са одређеним специфичностима. Поставља се питање зашто се то оспорава, углавном на бошњачкој страни, па и на српској. Коме смета федерална држава која омогућава равноправност три народа? Сигурно онима који желе да владају другима. Најприсутније је оспоравање на бошњачкој страни како од политичког вођства, тако и од одређених интелектуалних кругова, оцјењујући да је БиХ јединствена држава која нема организационе ознаке федерације што, како смо већ истакли, нема битну улогу у односу на садржај уставних одредби. Такву организациону ознаку немају ни Белгија, Аустрија и Аустралија, а третирају се као федералне државе. Јединствена или унитарна држава нема политичко-територијалне подјеле, а поред тога игнорише националну сложеност и изражавање националних припадности. У таквој држави државна власт се конституише на већинском принципу, што одудара од уставних рјешења у БиХ. Са српске стране оспорава се капацитет државе БиХ која се означава као државна заједница (у крајњој линији све државе су заједнице), док се Република Српска потенцира као држава која иако има висок степен државности нема капацитет државе поготово послије преноса неких кључних надлежности као што је одбрана, један дио финансија, полицијских структура, правосуђа и др. са ентитета на државу. Република Српска није ни административна јединица како то очитују неки из политичких и интелектуалних кругова из Сарајева, што представља негирање и омаловажавање Републике Српске као политичко-територијалне заједнице са капацитетом федералне јединице.

Урушавање

Иако је преносом и преузимањем надлежности са ентитета на државу БиХ постала држава са потенцијалом класичне федералне државе и даље је на сцени присутан тренд урушавања ентитета путем оспоравања њихове надлежности. Као главни инструмент у остваривању тог циља користи се Уставни суд БиХ. Иницијатива углавном долази од бошњачке политичке структуре уз подршку ОХР-а и дијела тзв. међународне заједнице. Уставни суд захваљујући својој структури са иностраним елементом и недостатку Закона о раду Уставног суда БиХ, који имају готово све земље свијета, прегласава српске чланове суда и доноси одлуке на штету Републике Српске. Своје одлуке, у правилу, ситуира у политичко залеђе, увијек у виду заштите људских права или суверенитета БиХ, превазилажењем својих компетенција доноси одлуке у корист државе. При томе негира уставна овлаштења ентитета чиме досљедно слиједи протагонисте бошњачке политике и њихову концепцију унитарне државе. Уставни суд је себи дао за право да својим одлукама уређује питања која су резервисана за закон, чиме избјегава сваки вид парламентарне регулативе претходне контроле и тиме остварује пут своје самовоље и рјешава типично политичка питања, као што су питање границе између ентитета и имовине ентитета, која представљају кључна питања уставног статуса ентитета иако су та питања јасно и чак прецизно правно одређена. Анекс 2. (члан I и члан II) Дејтонског споразума означава раздвајање ентитета граничном линијом, док Устав БиХ у члану I тачка 4. користи израз граница. Оба израза су сасвим сигурно ближа “граници” него “линији разграничења” како је означио Уставни суд БиХ. Тврдња ОХР-а да не постоји административна граница између ентитета је правно неутемељена и злонамјерна. Ником, па ни ОХР-у, није дозвољено прикривање и фалсификовање чињеница и при томе криво тумачење устава.

Образлажући своју одлуку о имовини, Уставни суд БиХ истиче да цјелокупни правни систем ентитета мора бити у сагласности са Уставом БиХ, те да је имовина ствар регулисања државне власти да би та власт била суштински, а не формално суверена власт, “самим тим регулисањем државне имовине је њена искључива надлежност”. Овим чином Уставни суд БиХ без уставног основа ограничава права ентитета у областима која су предвиђена и резервисана за надлежност ентитета. Да је Уставни суд БиХ узурпирао надлежност ентитета говоре сљедеће одредбе Устава БиХ: У члану III тачка 1. Устава БиХ таксативно су утврђене искључиве надлежности БиХ гдје није наведена имовина везана за територију која је додијељена ентитетима, а тиме и имовина. Да су ентитети надлежни да својим законима регулишу ово питање потврђује члан III тачка 3а. Устава БиХ који каже “све владине функције и овлаштења која нису овим уставом изричито повјерене институцијама БиХ припадају ентитетима”. То је тзв. федерална клаузула коју углавном имају федералне државе, негдје је та клаузула у корист ентитета (федералних јединица), а негдје у корист државе. У Уставу Би­Х је у корист ентитета, па стога имовина припада ентитетима, јер није укључена у надлежност државе.

Одредбе

Да регулисање имовине припада ентитетима, додатно потврђује и одредба члана III тачка 5. Устава БиХ којим су предвиђене и додатне надлежности према којем БиХ може преузети све друге послове о којима се ентитети сложе, између осталог “за послове који су нужни за очување суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног статуса БиХ “. Дакле, ради се о пословима односно надлежностима које се односе на очување суверенитета БиХ на које се Уставни суд позива. Међутим, за пренос тих надлежности потребна је сагласност ентитета те се стога регулисање имовине не може пренијети на државу без воље ентитета (члан III тачка 5а. Устава).

Доношењем одлука које се односе на питање имовине Уставни суд Би­Х је злоупотријебио своја овлаштења и промијенио Устав за шта није надлежан. Он није надлежан да ствара уставне норме, већ да их тумачи и примјењује. (Иудицис ест иус дицере, нон даре!).

У европско-континенталном систему, којем припада и БиХ, функцију стварања права имају законодавни органи, а не судови. Судови имају ту улогу тамо гдје нема кодификованог устава, гдје је уставна супрематија додијељена судовима. БиХ има кодификован Устав, па уставна супрематија припада законодавним органима. Преузимање надлежности изван оквира Дејтонског устава као што је то случај са имовином, Уставни суд БиХ је узурпирао надлежност, јер је то могуће само ако се ентитети сложе, што без сумње представља ризичан потез.

Без утемељења

Нема правно утемељеног становишта које може доказати да имовина не припада ентитетској регулативи.

Одлука Уставног суда о имовини нема уставно утемељење, већ политичке конотације креиране с циљем стварања унитарне државе на штету ентитета (федералних јединица), што Уставни суд својим одлукама прати у континуитету. Као највиша правна инстанца са међународним елементом (са тројицом страних судија), он руши баланс успостављен Дејтонским споразумом и нарушава односе између државе и ентитета и изоштрава поларизацију у друштву. Негативна перцепција о Републици Српској створена путем медијске пропаганде из Сарајева, неких западних земаља и ОХР-а не дозвољава Уставном суду кршење Устава БиХ и преузимање надлежности од ентитета. У таквој ситуацији Република Српска морала је прогласити нулификацију одлука Уставног суда о имовини, јер се коси са основним правима Републике.

Да би се успоставили нормални односи између Републике Српске и државе, Сарајево мора напустити свој идеолошки конструкт конституисан у лабораторијуму великог бошњачког хегемонизма који сматра да је Република Српска субверзивни пројект против БиХ. Реалан домет такве политике је деструктиван. БиХ може успјешно функционисати у садашњим уставним оквирима без задирања у имовину и територију ентитета. Свако задирање у имовину и територију ентитета, руши конститутивност која без територијалности је више козметичка конотација него конкретна супстанца. Исто тако, из Републике Српске мора се престати пријетњом сепаратизмом и враћањем надлежности које су пренесене на државу. Прича о независности Републике Српске је бесмислена и није достижна, те представља политичку пропаганду која је штетна за Републику, а којом се гради политички утицај у Републици Српској. Право на самоопредјељење је изузетно сложено, изузетно је тешко то спровести у међународном праву и практично немогуће, јер се коси са територијалним интегритетом државе чије се границе не могу мијењати силом или интервенцијом друге државе. Враћање пренесених надлежности правно није могуће без потребне већине у парламентарној процедури БиХ, што фактички није оствариво.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.