Својатање Кулинове повеље

Лука Кецман

У овој, 2019. години, требало би да обележавамо две велике годишњице, 800 година аутокефалности Српске православне цркве и 830 година од издавања чувене средњовековне Повеље бана Кулина, писане 29. августа 1189. године.


 Ову повељу босански бан Кулин издао је дубровачком кнезу Крвашу и грађанима Дубровника. То је, тако се данас тврди и верује, најстарији дипломатски акт код свих јужнословенских народа и држава. Издат је у четири примерка на пергаменту, највероватније у писарници босанског бана која је била у Дубровнику. Писана је двојезично, на латинском и старословенском ћирилицом, српским народним језиком. То је повеља даровница којом босански бан даје велике привилегије и слободе трговања на тлу Босне и на читавом простору српских земаља, као и изванредан политички контекст од значаја за историју. Два примерка повеље се данас налазе у Дубровачком архиву, а трећи, најстарији или оригинал се од 1840. године налази на Одељењу славистике при Руској академији наука у Санкт Петербургу (Петрограду). Четврти примерак, по свему судећи и најстарији, није сачуван нити је пронађен. Овако бележи и тврди званична наука, али време пред нама ће показати да ли је то баш истина.

Кулинова повеља је дефинитивно документ српског језика и писма и документ српског културног наслеђа. Нажалост, тако не мисле одређени политички екстреми дневне политике, као и неки назови научни кругови у окружењу. Близу 200 година на сцени је панбошњачка и панхрватска еуфорија својатања овог документа, као и низа других. Све се присваја, отима и фалсификује на штету српског језика и писма, али и еродирају се и омаловажавају главни атрибути српског идентитета (химна, застава, грб...), али пре свега језик и писмо!

За Бошњаке је то "родни лист" Бошњака, "лична карта" Бошњака, документ писан на "босанчици" и ствар босанског народног језика. На темељу овог документа и једни и други доказују да су они сукцесори над битним вредностима српског националног бића. Судбина овог документа још је недовољно испитана, са мноштвом произвољних и нетачних квалификација. Остали су све до данас непознати прави крадљивци и они који су ширили лажне вести. Нова истраживања и сазнања до којих се дошло сада с правом рехабилитују руског конзула Јеремију Гагића, митрополита сарајевског Ђорђа Николајевића и читав низ српских првака који немају никаквог удела у крађи и распродаји блага из Дубровачког архива. Тек сада се може говорити о правој истини и о путевима којима су многа документа, заједно са овом повељом, нестала у вешто организованој пљачки у Дубровачком архиву.

Поводом ове годишњице код Бошњака се пише на стотине лажних написа који немају везе са истином и науком, за разлику од нашег српског националног корпуса који ћути!! Овим текстом позивам све да се присете оне Његошеве: У памет се, браћо Црногорци (читај Срби)!!!!!! Такође, указујем на најновија истраживања проф. др Здравка Малбаше о овој повељи и закулисним радњама, која се налазе између корица књиге под насловом "Први српски Цодеџ дипломатицус". Управо подаци који се налазе у књизи су у великој мери садржани у овом тексту.

Поштовани народе, у језику једног народа је похрањено сво његово памћење!

На самом крају! Само се једном живи у великој годишњици, 800 година од осамостаљења и признања наше цркве. Питаће нас покољења, како сте то обележили? Уместо одговора, мораћемо се зацрвенети!!

проф. др Лука Кецман

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана