Стратешке дилеме

Састављајући Версајски уговор, савезници, предвођени Француском, наметнули су Немачкој огромне репарације. Они су били неподношљив терет за Вајмарску Републику, која је обуставила своје исплате 1922. Француска је, уз помоћ Белгије одговорила у јануару 1923. окупацијом Рура, главног немачког региона за производњу угља и челика.

Операција је трајала до августа 1925. и била је крајњи неуспех. Наишла је на пасивни отпор, грађанску непослушност и акте саботаже немачких цивила - од којих су 130 убили окупаторски војници. Суочени са економским и међународним притиском, у августу 1925. Француска и Белгија су повукле своје трупе, а да нису оствариле ни делић очекиваног прихода. Управо супротно, окупација Рура је допринела расту радикалног национализма у Немачкој. Ово је помогло Хитлеру да дође на власт деценију касније, са трагичним последицама и за Француску и за Белгију у лето 1940.

Паралеле

Чак и усред хиперинфлације и стране окупације Рур пре 100 година изгледа као рај у поређењу са Газом данас. Неке релевантне паралеле су ипак вредне пажње. Држање непријатељског цивилног становништва под контролом је велики изазов за окупаторску силу, посебно за окупатора који унапред изјави да нема намеру да анектира дотичну територију. Када све стране знају да је окупација привремена, дух отпора је лакше распламсати. Свака промена режима коју уведе окупациона сила сматра се пролазном и у сваком случају Израел се не може надати да ће пронаћи кооперативне становнике.

Логистика расељавања преко милион људи и њиховог стискања у још мањи отворени затвор у јужном делу појаса Газе теоретски се може разрадити. Био би то изузетно неуредан и ружан посао. Израел то не може учинити, а да не изазове огроман одијум у многим дотадашњим симпатичним или барем неутралним круговима, нарочито у Европи и Индији. Важно је напоменути да као што већина “Глобалног Југа” осуђује рат у Украјини, али не учествује у економском рату против Русије, већина тих земаља сада осуђује напад Хамаса, али захтева обуздавање насиља и оживљавање дводржавно решење. Осим тога Израел не може да ослободи свој бес на Газу, а да не помогне у стварању арапског и исламског фронта који је чвршћи и непријатељскији према јеврејској држави од било чега што је виђено од 1948. године и изнад свега, а да не угрози свој витално важан положај у САД. Овај сценарио, међутим, треба размотрити, јер арапска улица и исламски свет у целини врве од тврдње да је Израел дозволио “изненадни напад” 7. октобра да се догоди, како би себи обезбедили изговор да униште Газу. Такве спекулације додатно подстичу веродостојна тврдња Египта да је упозорила Израел на предстојећи напад.

Сценарији

Док чекамо толико најављивани почетак копнене операције у Гази, Израел се суочава са незгодном стратешком дилемом. Она треба да поврати кредибилитет своје способности да заштити животе својих грађана уопште и репутацију свог војног и обавештајног апарата посебно. С тим циљем ефикасно и жестоко узвратити Хамасу се сматра неопходним. Међутим кичма Хамаса не може се сломити само ваздушним бомбардовањем, посебно зато што је интензитет израелских ваздушних напада увек директно пропорционалан палестинским цивилним жртвама. Било која израелска тврдња да су цивили дошли зато што нису евакуисали град Газу по налогу израелских одбрамбених снага сигурно ће бити универзално исмејана, јер је наређење било објективно немогуће поштовати.

С друге стране улазак копнених снага у Газу значи укључивање у најизазовнију и потенцијално најскупљу врсту тактичке борбе: урбано ратовање. Мисли на Стаљинград, мисли на Алжир, мисли на Грозни. Да би искорениле Хамас, израелске снаге би морале да се пробијају кроз рушевине улицу по улицу, зграду по зграду, као што су Руси радили у Мариупољу прошле године. Требало би да стигну и до мора и успоставе безбедносни периметар окренут према јужној половини енклаве. Морали би да прочешљају град Газу, у ком су подруми стамбених блокова претворени у бункере, уске уличице у смртоносне замке.

Да би победио Израел мора да уништи Хамас потпуно и трајно или барем на период од 10 до 15 година. Али то је веома тежак задатак. Израел никада не може заиста победити, јер чак и да има средства за потпуно уништење Хамаса, не би могао да уништи идеологију која му је дала живот.

Ноћна мора урбаног ратовања у Гази била би управо оно што Хамас жели. То би резултовало политичким распадом који би трајно уништио сваку шансу коју је Израел имао да нормализује односе са арапским светом. То би палестинско питање вратило на регионалну агенду, што је све време био стратешки циљ Хамаса. Саудијска Арабија је прекинула преговоре са Израелом. На велику жалост Бајденове администрације споразум којим је Кина посредовала прошлог пролећа, а који је помогао обнову односа између Ирана и сунитских монархија у Заливу, сада помаже у стварању заједничког сунитско-шиитског става наспрам Израела.

Агенда

Веома је тешко одредити како би изгледала победничка израелска копнена кампања у Гази. Без јасно дефинисаног политичког циља, без дефинисања “победе” - не треба га покренути. Боље је уздржати се од одмазде, вероватно уз велику цену и без добре сврхе, него учинити управо оно што Хамас жели да Израел уради. Хамас не жели да Израел буде разборит и да се уздржи од уласка у Газу, док тај појас држи под будном стражом. Хамас жели да покољ у Гази подстакне отварање другог фронта са Хезболахом дуж границе Израела са Либаном. Она жели нова превирања на Западној обали, где тензије између јеврејских досељеника и Палестинаца брзо расту. Иранске милиције остају спремне у Сирији, а израелски ваздушни удари на аеродроме у Алепу и Дамаску сугеришу да Иранци тамо пребацују оружје.

Уместо да се суочи са ратом на четири фронта у Гази, Западној обали, Либану и Сирији и да уништи изгледе за узајамно користан детант са арапским светом у том процесу, Израел би требало да се врати у своје уобичајено стање сталне будности дуж границе и уздржи се од обавеза према својим непријатељима. Након што је Варус изгубио три легије источно од Рајне 9. године нове ере, Рим се и даље уздигао до невиђене моћи и славе која је трајала вековима, иако никада више није покушао да освоји Германију.

Далеко од тога да буде знак слабости, уздржаност може бити стратешки здрава и политички исплатива. Израел би такође могао оставити отвореном могућност поновног покретања мировног процеса са Палестинском националном управом и остатком арапског света. Коначни политички циљ треба да буде јасан: да се успостави међународно призната палестинска држава која би признала право Израела на постојање. Само на тај начин Палестинцима се може дати права алтернатива Хамасовој агенди.++++++++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.