Правосудна неистина о Сребреници

Милан Благојевић

Готово прва помисао коју има човјек при помену појма судске власти јесте да је то мјесто на којем људи, по природи ствари, траже уточиште за рјешавање њихових међусобних спорова. Од тог уточишта људи с правом очекују да у њему, казано правничким језиком, све релевантне чињенице буду расправљене и утврђене, односно да се, казано народним језиком, пронађе и утврди истина, јер без ње нема правилне примјене права.

Ваљано обављање тог посла подразумијева судије које, поред професионалног знања, треба да имају још двије особине. Једна од њих је величина, а ње, као што је давно исправно запазио Лав Николајевич Толстој, нема “тамо гдје нема једноставности, доброте и правде”. Друга особина судије у вези је са мудрошћу коју је, истина не само за судије, изрекао Алберт Ајнштајн, који је рекао: “Велике душе увијек је дочекивао жесток отпор осредњих умова”. Кад се ова мудрост примијени на судије, то значи да се сваки од њих, да би истински био велика душа, мора одупријети осредњости умова када се сусретне са њима у поступку у било ком предмету.

Нажалост, некадашње судије Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (са часним изузецима) нису имале такве душе, нити величину схваћену на Толстојев начин, а случај правосудне неистине о Сребреници исписан у пресудама тих судија је најбољи доказ за то.

Пресуда Крстићу

Проблем утврђивања истине о догађајима у Сребреници из јула 1995. године, а нарочито њихове правилне правне квалификације и броја стријељаних, направљен је од стране Трибунала у Хагу у пресуди од 2. августа 2001. године, у предмету против генерала Радислава Крстића. У тој иницијалној пресуди случај Сребренице је и правно и морално неосновано оквалификован као геноцид, након чега су сва остала судећа вијећа Трибунала напросто слиједила ту праксу. Претресно вијеће Трибунала у Хагу је у тој пресуди навело да се наводно “увјерило да су у јулу 1995. снаге босанских Срба, након пада Сребренице, погубиле неколико хиљада босанских муслимана” и да “укупан број погубљених креће се врло вјероватно између 7.000 и 8.000 мушкараца”. У другостепеном поступку у истом предмету жалбено вијеће у пресуди од 19. априла 2004. каже сљедеће: “... Бошњачке жене, дјеца и стари људи одведени су из енклаве, а 7.000 до 8.000 мушкараца босанских муслимана систематски је побијено”.

Након тога све пресуде у осталим предметима, па и пред Међународним судом правде по тужби БиХ против Србије, прихватале су наведену правну квалификацију и правосудну неистину. У погледу правне квалификације све пресуде су правно неосноване, јер напросто не одговарају појму геноцида. За тај појам од пресудне важности је то да је геноцид, како је објаснио Рафаел Лемкин - творац овог појма, усмјерен против националне групе као цјелине, што је прописано и у члану 2. Конвенције УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Казано једноставним језиком, нема геноцида ако у селу или вароши у некој држави буде убијено више људи исте националности, јер тиме није угрожена та национална група као цјелина, посматрана унутар граница исте државе. Ову истину својевремено је приликом расправе у Конгресу САД признао Шериф Басиуни, рекавши да: “Уколико се конвенција Уједињених нација користи као стандард, тешко је дешавања у Босни означити као геноцид”. Знајући то, Басиуни и експертска комисија УН на чијем је био челу ће прогурати појам тзв. “локалног геноцида”. Након тога требало је пронаћи неки догађај како би на њега била наметнута наведена схватања геноцида, иако су она ненаучна и супротна Конвенцији УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида. За то ће послужити сребреничка дешавања из јула 1995. године, за која ни у једној од пресуда Трибунала у Хагу није утврђена истина. Умјесто тога, у пресудама се само барата тврдњама о наводно више од 8.000 стријељаних муслиманских војника и цивила, што је у супротности са доказима. С тим у вези подсјетићу на то да је Трибунал у Хагу у периоду од 1996. до 2001. године имао контролу над ексхумацијом посмртних остатака из разних гробница везаних за догађања око Сребренице у јулу 1995. године. Резултати тог истраживања су такви да се за 442 ексхумиране особе може тврдити да су жртве стријељања, јер су имале повезе преко руку или очију; 627 особа има­ повреде од фрагмената метака или метала, што може да буде посљедица погубљења, али и борби; 505 тијела има повреде од метака, што може да буде посљедица погубљења, али и борби; док се за 411 тијела не може утврдити узрок смрти. То су, дакле, судско-медицински докази који говоре о броју стријељаних и он је далеко испод оног који нам се жели наметнути. 

Судија Нијамбе

Не бих овдје износио и силне друге доказе и аргументацију који то такође говоре, јер је колумна исувише мали простор за тако нешто. Умјесто тога, указаћу на још двије ствари. Једну од њих, која је у вези са малочас реченим, износи Душан Павловић у својој књизи “Битка за Сребреницу рат за цивилизацију”. Он каже: “Када сам 2009. године као запосленик Института за нестала лица БиХ приликом посјете ДНК лабораторији Међународне комисије за нестале питао њихове стручњаке како утврђују околности страдања несталих, рецимо у догађајима око Сребренице у јулу 1995. године, добио сам одговор да се они тиме не баве, већ да их све подводе под категорију жртава Сребренице”. Вјерујем да управо цитираном није потребан посебан коментар, јер ријечи аутора написане у научној књизи говоре саме по себи. Друга ствар на коју скрећем пажњу јесу запажања која је о сребреничким догађањима изнијела судија Трибунала у Хагу Приска Матимба Нијамбе, у свом издвојеном неслажућем мишљењу од 12. децембра 2012. године, у предмету против генерала Војске Републике Српске Здравка Толимира. Аргументација ове судије је веома важна за проблем којем је посвећен овај текст, а који сам оставио за његов крај. Дакле, судија Нијамбе у свом неслажућем мишљењу, када је ријеч о кључним сребреничким питањима, каже сљедеће: “Супротно ставовима већине чланова Вијећа, не слажем се са ставом да је међу појединцима у снагама босанских Срба и руководством РС постојао удружени злочиначки подухват присилног уклањања становништва, босанских муслимана.... него је становништво енклава жељело да оде и да је, уз помоћ Армије БиХ и Ратног предсједништва Жепе, постигло споразум о евакуацији људи из разлога ратне нужде”. Затим судија Нијамбе каже и ово: “Не слажем се са ставом већине чланова Вијећа да се, кад је ријеч о подухвату убиства, ради 'о врло организованој операцији убиства коју су разрадиле и усвојиле бројне високе старјешине ВРС, а у дјело спровели многобројни припадници снага босанских Срба'. По мом мишљењу, 'спонтани' карактер тог УЗП у оквиру кога је требало позивати добровољце да би убиства могла да се изведу такође доводи до разумног закључка да је он потекао од мале групе појединаца који су дјеловали без ичијег одобрења и у тајности”.

Ријечи ове судије и господина Душана Павловића су важне, јер смо прије пар дана чули најаву високог представника Валентина Инцка како ће БиХ идуће године “имати закон о забрани негирања геноцида у Сребреници... и ја већ радим на томе”. Тим ријечима Инцко је само потврдио какав рашомон постоји у ономе што се зове Европском унијом. У Повељи ЕУ о основним правима (члан 11) јасно је прописана слобода изражавања мисли, која укључује слободу примања и ширења информација о свему, а нарочито слободу научне мисли и критике, без мијешања јавне власти и без обзира на границе, при чему се мора поштовати суштина овог права, сагласно члану 52. те исте повеље. Овакво прописивање је једино својствено цивилизованом друштву, јер је сваки његов човјек у својој бити слободно биће, пошто му само слобода омогућује да се оствари, а кроз остварење човјека омогућује се остварење и развој друштва у цјелини. У таквом друштву постоје признати ауторитети, који почивају на моралним врлинама, знању и истини. Њихов антипод су аутократске и ауторитарне организације и друштва, којима је својствено да фаворизују наметнуте ауторитете. Е, то би да овдје наметне високи представник, чиме ћемо добити једно крајње изопачено друштво, а све како би се у коначном сатанизовала Република Српска. У њему би за изражену мисао одговарали не само господин Душан Павловић, већ и судија Приска Матимба Нијамбе, без обзира на то што су своје мисли изразили пишући научну књигу, односно вршећи судијску функцију. И све због тога што се тиме, ма какву истину рекли, супротстављају наметнутом ауторитету. Тешко ми је замислити нешто што је морбидније од овога, при чему имам искрено људско поштовање према онима који су стријељани, као и према њиховим породицама.

проф. др Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана