ПОГЛЕДИ Сарајево је данас затворени град

 За 130.000 мртвих и живих Срба Сарајева који су га трајно напустили у периоду од 1992. године до данас, неки добровољно, а већина њих је отјерана или протјерана, Сарајево јесте отворен град у једном правцу, правцу одласка.

Понашање данашњег Сарајева је поставило у јавности симболички знак: Забрањен долазак агресорима и злочинцима, јер само тако именују Србе, као нападаче на Сарајево а не као градитеље, који су га вијековима градили.

Нико од њих се не враћа у Сарајево. Мени као социологу су познати демографски закони, чињенице, а ова чињеница је јединствена и није се нигдје у свијету догодио такав резултат, да се нико послије добровољног одласка или протјеривања не враћа у свој завичај. Попис становништва 2013. године показао је да у десетинама српских насеља у Сарајеву данас не живи ниједан Србин.

Податак да међу 400 клубова који су учествовали на турниру нема ниједног клуба из Сарајева показује да Сарајево није отворено и не подржава догађаје у којима учествују клубови, дјеца из свих бивших југословенских република.

Град у коме је политичарима, интелектуалцима и новинарима тешко изговорити да су Срби у Сарајеву жртве рата  и мира није отворен град. У рату су Срби грађани, а у миру су гости. У јавном простору сваки дан се обиљежавају догађаји и у медијима приказују комеморације,  ратни злочини Срба над Бошњацима и другим народима. Нема јавног обиљежавања злочина над Србима и тако се ствара лажни наратив да су само Бошњаци Сарајева жртве рата.

Град у коме се не рађају српска дјеца није отворен град. Ми Срби са Илиџе нисмо могли пријавити екипу дјечака до дванаест година за овај турнир, јер их нема дванаест на Илиџи, а ни у цијелом граду Сарајеву.

Момци који су напали родитеље дјеце из Београда рођени су послије грађанског рата, нису имали могућност да живе, друже се и упознају друге и другачије и очито нису за то да Сарајево буде отворен град. Одрасли су у клими развијања мржње, посебно према Србима, која се креира у породици, џамији, школи а посебно у медијима који су ових дана послије параде у Источном Сарајеву поводом 9. јануара Дана Републике Српске били препуни језика мржње.

Политичко “отворено” Сарајево затвара могућност да Срби буду бирани на најважније политичке функције, тако што у уставима и статутима прописује да ако један народ има по попису становништва удио од 85 одсто не мора поштовати одредбе о конститутивности народа. Такав град је затворени град.

За Србе Сарајева затворене су све профитабилне позиције које се попуњавају по политичкој линији. У појединим општинама у општинским вијећима нема представника Срба, а тамо гдје их има нису изабрани за предсједавајуће, што је статутарна одредба коју наравно крше. У јавним предузећима, управним одборима, надзорним одборима их нема. Нема их на пијацама за столовима, нити отварају мала и средња предузећа.

Отворени град не би требало да мијења називе српских насеља и називе улица. Васин Хан је постао Пајтов Хан, а насеље Ледићи су Фазлагићи. Кад ја кренем ка центру Сарајева идем улицом Рустем-пашином, кад изађем из Саборне цркве излазим на Трг ослобођења-Алије Изетбеговића, а ако хоћу да одем на пријем у Митрополију Дабробосанску идем улицом Младих муслимана, кад идем пријатељима на Пале пролазим улицом Пут Младих муслимана, а кад кренем возом ка Херцеговини пређем преко Трга жртава Сребренице.

Преименоване су улице које су носиле српска имена или имена партизана, а постављају се нове табле на установе или улице с именима Бошњака, који су сарађивали у Другом свјетском рату са фашистима. Примјер Основна школа “Мустафа Бусулаџић”, улица Хусеина Ђозе.

Некада се православно гробље у Рељеву налазило у насељу Рељево, послије у улици Рељевска, а данас се налази у улици Братуначка! Сљедећи корак је да се православно гробље у Рељеву именује као мезарје Рељево! У насељу Округлица на Нишићкој висоравни су на 100 одсто српској земљи номади, сточари с Влашића и околних општина поставили нишан, бошњачки муслимански надгробни споменик, иако ту нико од Бошњака није живио а ни преминуо.

На мјестима гдје су у рату биле смјештене команде и војска Републике Српске или улице којима се ишло на ратне линије постављају се спомен-собе Армије БиХ или дају нови називи по јединицама те војске.

Саобраћајни знаци и друге табле показују да је Сарајево затворени град за неке од елемената идентитета српског народа, тако што црном бојом прекривају све ћириличне натписе, обавјештења.

У јавним медијима занемарена је ћирилица и српски језик или се кариктурално употребљава тако што се бошњачки изрази, ријечи, пишу ћирилицом.

Поносан сам на своју општину која на административној згради има таблу на којој пише: Општина Илиџа. Исто тако сам поносан кад пред административном зградом општине Трново (РС) видим државну заставу.

Ради објективности, морам нагласити да поједини начелници општина, предсједник скупштине и министарства Кантона Сарајево, истакнути бошњачки привредници, морално и финансијски подржавају православну цркву и српске невладине организације и похвалити полицију кантона Сарајево који обезбјеђују вјерске и друге догађаје које организује православна црква и невладине организације.

Не желим да ви који ово читате помислите и понесете мисао да је све у Сарајеву црно и да је све у служби сатанизације и мржње према Србима и зато у своје име и у име Срба Сарајева с којима имам контакт, захваљујемо многобројним добронамјерним сарајевским комшијама, сусједима из реда других народа, који својим понашањем и дјелима показују да смо поштовани и од њих третирани као равноправни грађани Сарајева. Мислим да сви ми имамо обавезу да више радимо на процесима успостављања мира, разумијевања, истине и правде и да радимо на претпоставкама и условима да сваки народ, у складу са законом који треба донијети, на сваком мјесту у држави БиХ, а посебно у Сарајеву, главном граду државе, може слободно истицати своје народне заставе, заставе удружења и организација и пјевати своје народне или друге химне и пјесме, без страха да ће бити нападнут.

Велики, тешки и дуготрајни су процеси пред свима нама, ако будемо имали националне, политичке и људске воље и жеље, који би успоставили нове односе националне/народне равноправности у Сарајеву (граду Сарајеву, Кантону Сарајеву) који би тада дали за право политичарима, новинарима и другим јавним личностима да тврде да је Сарајево отворен град.

ПИШЕ: Душан Шеховац, предсједник Удружења “Истина и правда”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.