ПОГЛЕДИ Девети јануар, узроци и посљедице

Овим кантаром су се одувијек мјерили вини и невини на Балканском полуострву. Шта је узрок, а шта је посљедица, одувијек је било предмет манипулације политичара на овим просторима, а нарочито посљедњих 35 година. У потрази за оправдањима својих поступака политичари иду у прошлост тачно до оне тачке која им одговара, и ту застану. Окрену леђа прошлости, јер не желе видјети ништа што се дешавало раније.

Баш у таквом односу садржан је узрок који је произвео логичну и оправдану реакцију. Пошто се у узроку мало претјерало, посљедица узме себи за право да и она мало претјера и да буде мало снажнија и гласнија него што је био узрок. Чисто да узроку не падне на памет да и други пут организује такве догађаје. Сви они који организују посљедицу препознају лошу намјеру и коначан циљ узрочника боље и прецизније од њега самога. Нико им неће ни тражити доказе за изнесене тврдње па је труд око тога беспотребан. Тврдњама о лошим намјерама се вјерује јер њима командује страх. Страх не дозвољава наивност, већ позива на гард према опасности која долази. Ради се о истом оном страху који је око истих идеологија или вриједносних циљева и груписао политичке противнике. Идеолози су им довољно потхранили њихове уплашене душе па стога имају и превише разлога да се бескрупулозно обруше на своје идеолошке противнике.

Кутиљеров план

Република Српска је још једанпут величанствено и достојанствено обиљежила свој 32. рођендан - 9. јануар. Овај догађај се десио на радост свих оних који саосјећају са српским националним интересима. Величанственост и достојанственост обиљежавања жестоко је засметала српским непријатељима и свима онима који имају лоше намјере према Србима. На величанствен и достојанствен начин су били обиљежени и претходни рођендани Републике Српске, али жестина супротстављања и излива непријатељстава према свему што је српско у БиХ никада прије није била оволико снажна. Зашто? Да ли је узроке за то потребно тражити у геополитичком контексту актуелног тренутка? Снага силница углавном је дошла споља и наишла на плодно тло унутар БиХ.

Запад губи рат у Украјини, али и ореол Пијемонта човјечанства. План о скором уништавању Русије, уз помоћ несрећних Украјинаца, је пропао, али им није пропао план међусобног сукоба два православна братска народа. Колико је још жртава потребно да народ у Украјини истрпи да би схватио ко му доноси зло, а ко добро? Постаје све очигледније пред слободољубивим свијетом да Запад није предводник демократских процеса и вјесник слободе и просперитета (како се деценијама уназад вјеровало), већ немилосрдни отмичар туђих ресурса и сијач несреће међу народима.  

Већ више од 30 година од стране Запада, а прије свега од Сједињених Америчких Држава врши се жестока манипулација бошњачким националним бићем у БиХ. Кутиљеровим планом из 1992. године могао се избјећи рат, а да БиХ опстане као много нормалнија држава него што је сада. Ко је убиједио Алију Изетбеговића да са њега повуче свој потпис и да свој ненаоружан народ увуче у крвопролиће? Да су Срби тада имали план стварања велике Србије, којим велики свјетски играчи већ вијек и по плаше српске сусједе, зашто би прихватили Кутиљеров план, који им је омогућавао много мање слободе и права него што им је омогућила Република Српска. Од тог времена па до данашњих дана код Бошњака је, од стране Запада, потхрањивана и одњегована идеја да је могуће укинути конститутивност народа, да је могуће оформити грађанску државу, да је могуће формирати босанску нацију и да је могуће у читавој БиХ проговорити босанским језиком. У времену потписивања Дејтонског споразума исти манипулатори су им обећали да је стање са Републиком Српском привремено и да ће се то, уз њихову помоћ, у миру промијенити. Знали су они и тада, као што знају и сада, да је српски народ одлучан да брани своју крваво стечену слободу кроз вјековну борбу српског народа западно од Дрине, али њима није овдје била потребна стабилност и сложан живот народа. Било им је потребно жариште сукоба у коме ће своје потенцијалне непријатеље (муслимане и русофиле) поставити у позиције да се непрекидно трве и међусобно слабе. Зато су и дозволили постојање Републике Српске, довољно снажне да се сукоб може стално одржавати латентним. Нико Запад 1995. године не би могао спријечити, да је тако хтио, да политички уништи Републику Српску као што је уништио Републику Српску Крајину. Али обезбиједио је њену егзистенцију и гарантовао њену сигурност. Да се искрено желио мир међу народима БиХ, био би направљен, одмах послије рата, неки нови Маршалов план за БиХ, који би обезбиједио економски просперитет и задовољство свих државом у којој живе.

Дјеца и циљеви

У функцији одржавања сукоба латентним, поред високог представника, инсталисан је Уставни суд БиХ са судијама који би, уз изманипулисане судије Бошњаке, доносио одлуке које одговарају искључиво политици Запада.

Иста кухиња је скувала план за отимање цјелокупне имовине Републике Српске. Ако је 2010. године имовина, по тумачењу Уставног суда БиХ, била власништво државе БиХ, зар је могуће да је НАТО био толико неинформисан па је поставио тзв. Талински услов за придруживање БиХ Акционом плану за чланство (МАП). Талински услов је подразумијевао књижење само војне перспективне имовине на државни ниво (63 локације). Тихо, без буке, НАТО је одустао од Талинског услова, јер је преко Уставног суда пронашао инструмент који ће сву имовину (а не само војну) прогласити државном. Знали су они и тада, као што знају и сада да ће се Република Српска супротставити тим намјерама. Међутим, бошњачки политичари су наставили да буду инструмент за производњу антагонизама са својим сусједима. Мало је оних и међу Бошњацима који вјерују да је могуће направити унитарну државу, али ако би у јавности исказали такве ставове, себе би одмах сврстали међу издајнике националних интереса. У стварности, то би били најснажнији и најискренији чувари БиХ. Знају они да је то могуће само ако би нека сила протјерала милион Срба са ових простора. Али то није могуће, а да своју дјецу не доведу у позицију да опет гину. Чију дјецу? Заговорници таквих идеја не планирају своју дјецу у првим борбеним редовима, већ туђу. За чије циљеве? Свакако не за срећу бошњачког народа. Зар муслиман прави своју срећу на несрећи другог? Зар Куран не позива на право и правду и за друге? Зар такав чин не би био мултиплицирање космичког зла које би се опет вратило Бошњацима по глави.

Један од низа начина преко којих ће се повећати антагонизми у БиХ је пројекат оспоравања 9. јануара као дана Републике Српске. Тај пројекат је опет осмишљен у истој кухињи, а за покретача је одабран Бакир Изетбеговић, коме су страхови од отцјепљења Републике Српске енергија којом се снабдијева његова странка како би опстала на власти. Наводно, за Бошњаке је проглашавање Српске Републике Босне и Херцеговине, 9. јануара 1992. године, узрок начињеног злочина над њима током рата који је услиједио. Узрок и посљедица је - манипулација!?

Зар би било 9. јануара 1992. да није било ноћи 14/15. октобар 1991. године, када су хрватски и муслимански посланици у Скупштини БиХ одлучили да се одлуке о судбини БиХ могу доносити и без српских посланика. Знали су и тада креатори пројекта оспоравања 9. јануара као Дана Републике Српске, као што знају и сада, да ће се српски народ супротставити том пројекту и да ће га осјећај потребе за сопственом слободом избора и инат изнова ујединити, оснажити и поставити у позицију гарда према бошњачким намјерама. Креатор који је осмислио пројекат наметања закона о забрани негирања геноцида је добро процијенио посљедичне реакције његовог наметања. Знао је он и тада, као што зна и сада, да Срби неће пристати на октроисану истину о “геноциду” у Сребреници. Знао је да ће тај закон антагонизирати односе између Срба и Бошњака. Он само привидно иде у корист бошњачке политике. Али доношење таквог акта убија и најмању жељу оног малог броја Срба у БиХ да је прихвате као своју државу. Већина Бошњака није ни свјесна да је креатор и имао циљ да се таква БиХ огади Србима. Брига њега за бошњачке жртве у Сребреници. Крајње је вријеме да предводници бошњачког народа схвате и срцем прихвате да Срби у БиХ већ одавно нису “тамо нека раја”, која мора да слуша вољу бегова из Сарајева, већ да су слободан и политички зрео народ, који неће дозволити подаништво ни према много снажнијима и значајнијима. Када Бошњаци почну да респектују ту чињеницу, почеће изнова да се отвара шанса за нови живот БиХ. Манипулисање узроком и посљедицом, то јест игру мачке и миша са нама, креатор наставља потпуно свјестан зала која излазе из Пандорине кутије коју својим пројектима отвара. Острашћеност, а самим тим и ирационалност несношљиво брзо нарастају. Крајње је вријеме да то разумни и добронамјерни прекину.

Докле ћемо бити играчке у рукама манипулатора? Све док будемо вјеровали да нам неко са стране доноси сопствену срећу. Све док не схватимо да однос побједник - губитник у БиХ никоме не доноси ништа добро. Све док не схватимо да међусобно повјерење, а не страхови треба да буду основ наших односа. Све док се не почнемо међусобно поштовати и као индивидуе и као колективитети. Дај Боже да се острашћени и малоумни смире и уразуме док не буде касно!

(Аутор је магистар политикологије, пензионисани бригадир ОС БиХ и пуковник ВРС)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.