Пјесма није нестала

Дара Секулић

Сретнем се понекад с људима који се том сусрету једнако обрадују, сјете се да су били дјеца и да су писали пјесме.

Прије неколико година припала ми је част да у порти Манастира Гомионица примим награду "ево перо" ("на ме перо, нигде крило цело..." Душко Трифуновић). Том приликом пришла ми је да ми честита и једна лијепа и у односу на ме, још млада жена. Пружила ми је и перо, можда гушчје, јер поклоњено је као симбол, а њиме се донедавно заиста и писало. Почела је причу о томе како сам некад у "Малим новинама" објавила њене прве пјесме, и како ту радост она никад не може да заборави. Жена живи у Бањалуци, правница је, адвокат, дакле, успјешан човјек, како се то каже данашњим језиком. А ја, ево, до сада хватам неке своје мисли и помисли, смјештам их у своју пјесму, и нисам успјешна. У пјесничкој игри, или боље у пјесниковој борби с ријечима, не може се успјети, може се само пропасти. Тек кад пропаднеш, кад паднеш - прави си! Значи има те тек кад те нема!

Најбољи пјесници

Они најбољи и најнесрећнији пјесници, и кад их више нема, дуго чекају на дане у којима их, напокон, има. Али има их само као великих пјесника, потребних народу, језику, историји, држави - и ријетком заљубљенику у поезију. Њихова патња сахрањена је с њима. Који величанствени примјери су наши пјесници Дучић, Дис, Тин, Весна, која мртва још чека своје живе дане!

Има више разлога због којих сам се и сама много обрадовала сусрету с ведром, здравом правницом, на њену срећу, несуђеном пјесникињом. Кад човјек ради посао који му пружа увид у књижевно стваралаштво дјеце и младих, он је свакако у прилици да оцјењује умјетничку вриједност тог стваралаштва и да исказује свој суд о њему, а да стално има на уму да су то дјеца и њихови први кораци у свијет умјетности. Већ такав однос према почетницима у поезији гуши и занемарује оно што код њих јесте пјесма, она остварена, права пјесма. То се догађа и увијек ће се догађати, не само дјеци, већ и пјесницима с дјечјом душом.

Педесетак година памтим стихове дјевојчице ....из Гуње, села с друге стране ријеке код Брчког. Била је ученица првог разреда гимназије кад сам је срела и прочитала њене пјесме. Памтим и њено љубичасто име, које ево и сад изговарам, али због њеног мира не могу да га помињем, као и због могуће моје поновне грешке.

Из Гуње у Брчко, и обратно, некад се сваког тренутка прелазило преко моста на Сави. Онда моста неко вријеме није било, не знам има ли га сада... тешко је знати све о мостовима које руше и наново граде, требају им, не може се живјети без мостова.

Дакле, дјевојчици која тек улази у дјевојачко доба догађа се њено прво гледање, можда се с драгим гледала баш на њиховом мосту. Био је ученик школе за примијењену умјетност, сликао је. Поклонио јој је слику своје куће, бијеле куће покрај модре ријеке. У породици бране да се виђа с њим, за такве забране многи су разлози и поводи и прије Ромеа и Јулије. Али нико не може забранити да се истина њене прве љубави преточи у истину њене прве пјесме.

 "Знаш ли, мама, што то у сну значе вјетрењаче, познаш

 сановнике, зар је немогућа она бијела кућа са његове слике...

 ....Сасвим је могућа она бијела кућа, уз исте видике."

Стварно и нестварно

Из догођеног, пјесма твори свој догађај, твори саму себе, тако се и сажимају и искључују стварно и нестварно. Истинито у животу пуно је примјеса, различитих виђења и тумачења, а истинито у пјесми увијек је тамо гдје је права пјесма, писана у даху, а равна издисају!

Колико год човјек био упућен у посао који му је повјерен, и колико год тај посао обављао савјесно и одговорно, догодиће му се грешке и пропусти. А најтеже по њега је то што своје грешке никад неће моћи исправити. Мучиће га стихови, имена и године оних које је нагласио и уздигао, рецимо, неком наградом, и тиме их помјерио у њиховој увјерености да су на свом путу. А оне који јесу на свом путу, али то не знају, понекад је превидио, прошао поред њих.

Пјесма о којој овдје, након ове прелијепе слике бијеле куће, хоћу нешто да забиљежим, сасвим друге је природе, односно поетике и сасвим другачијег поетског садржаја. С том пјесмом сам се срела у писму које ми је из Холандије послао Жељко Кресојевић. Све што знам о њему, а то је премало, знам из тог писма, јер то је човјек који ми пише о другима. Пјесма је с њим путовала од Војнића на Кордуну до Хоогезанда у Холандији, и одатле из авиона упала у мој стопут обијени поштански сандучић у Сарајеву. Пјесма је, срећом, стигла, али ја нисам стигла да је, као ону о бијелој кући, научим напамет. Не зато што "дође доба да морам у гроба", већ зато што ми се та пјесма отима својом преболном непреболи.

Уз дуго, опширно, за мене посебно драго и занимљиво писмо Жељка Кресојевића, дошло је и тридесетак снимака напуштених, осамљених, бреза, извора, јабука, гробова, залазака сунца на Петровој гори - приспјеле су и реченице, као: "Без обзира на недаће које нас прате... има увијек изнова талентиране и паметне, бистре кордунашке дјеце... Имамо и једну младу пјесникињу. Ја је у шали зовем 'Мала Дара'. Зове се Гога Малић, и за своју младост зрело пише. Јако јој је било жао кад је чула да сте били у Војнићу и на књижевној вечери у Карловцу. Толико је жељела да вас упозна..."

На одвојеном папирићу Жељко Кресојевић пише: "Ево вам понеке Гогине пјесме. Можда би се љутила да зна да сам вам послао коју пјесму...Ако вам се икад јави, не одајте ме..."

Гога, вјероватно Гордана Малић, никад ми се није јавила. И не слути, можда, да сам ја њу срела у њеним пјесмама, посебно и болно сам је срела и загрлила у њеној пјесми "Недостајање".

 Недостајање

У нашој башти цвату трешње, Све твоје биљешке још стоје,

и сад, за рођендана мога. ко путокази покрај мојих.

У груди бол се свила тјешње, За сто кад сједнемо утроје,

воде те као несталога. и оно четврто се броји.

 

На врата поглед лута често, Неће те познати на слици,

ал ниоткуд шињела твога. син који се за школу спрема.

На челу стола празно мјесто, Само у твојој породици,

воде те као несталога. осјете да те, стварно нема....

 

И да нисам памтила стихове дјевојчице из Гуње, они би оставили траг свјетлуцања над травама, као што га остављају свици - пролазе и нестају, па онда опет бљесну у оку неког дјетета, гдје се зачиње и пјесма великих пјесника.

А шта је са Гогом, вјероватно Горданом Малић из Војнића, гдје нема мостова, и гдје су нестали, па недостају они који су их могли градити над земљом.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана