Љепоте диктатуре

Драги Вођа, син Великог Вође, преминуо је од срчаног удара, пред крај свог живота. Свак' донесе радост овом свијету, неко доласком а неко одласком с њега. Друг Тито, рецимо, баш као и драги сјевернокорејски вођа Ким Јонг Ил, испраћен је вишедневним сузама вишемилионске уцвијељене земље. Неколико милиона не тако давно умрлих од глади у Сјеверној Кореји, баш као ни 100.000 мртвих у Босни и Херцеговини, нису плакали за Драгим Вођом. Смрт их спријечила. Они су се, ти босански и сјевернокорејски мртви, махом, Тита некада сјећали. Велики Вођа, Ким Ил Сунг, био је Титов велики пријатељ, па ме јако чуди да данашњи обожаваоци лика и дјела Јосипа Броза Тита ни телеграм саучешћа нису упутили Вођином насљеднику ни народу Драгог Вође. Ни писма ни разгледнице. Жгадија незахвална. Додуше, нису послали ни телеграм радости којим би се додворили Aмериканцима и увукли дубље у њихове шупљине, ваљда зато што у будућности рачунају на новог сјевернокорејског вођу. Ким Јонг Ун, унук Великог и син Драгог Вође, биће насљедник демократске Сјеверне Кореје. Ето, нисам ни знао да је демократска. Ништа није како се чини. Има и код нас једноћелијских странака који у себи имају ријеч "демократска"."Велики Вођа", "Вољени (драги) Вођа", већ су потрошени називи. Нови Ким ће се звати Ким Јонг Ун, што значи "Велики Насљедник". Јер, како човјеку који није био у грађанском рату, дати име "Велики Вођа"? Ипак, стари предсједник, баш као и наш покојни Тито, морао се достојанствено отплакати. Малехани и прилично једнообразно обучени Сјевернокорејанци, плаћу појединачно или у групама, на улицама или у затвореним просторима. На једном снимку, средовјечни људи стојећки постројени у клупе, плачу да их грло носи. Реву као магарад, Боже ми опрости, као да им неко испод клупе тестисе заврче и циједи. И све се надвикују и надгорњавају у ревању, да се, ваљда, види коме је највише жао због смрти Драгог Вође.

Мој кратки живот са Највећим Сином Наших Народа и Народности

Ја сам био сасма мали кад је умро Друг Тито, у задњи час сам био од ћаће искамчио паре да идем у кино гледат' Спајдермена. Нашло се и за кошпице, чак сам и пар рум плочица успио купити. Заправо, филм се звао "Освета Човјека - Паука". Плакат је био на македонском, па је писало "Освета на Чловекот Пајак". Ишао сам сам, пошто је мојој генерацији Супермен био пуно важнији и јачи од тамо неког смртног типа који не зна летит' и само баца мреже и скаче са зграде на зграду. Паре су моји вршњаци, дакле, чували за Супермена, није се имало за разбацивање на слабашне суперхероје попут Спајдермена или Бетмена. Сјећам се те недјеље, као да је јуче била, и за потиљак се ухватим у наступу сјећања. Сједим ја тако у кину, нервозно грицкам кошпице и пљуцкам их око себе (ружна, прљава, непристојна и, нажалост, већ помало заборављена навика из једнопартијског режима) и питам се како ће Питер Паркер, то јест Спајдермен, изаћи на крај са оним ужасом од Гоблина, кад се, одједном, угаси филм а упалише свјетла у кину. Ја, у наступу праведног гњева, устанем и почнем вречати као јаре што га живог деру, жељан видјети шта је било с мојим јунаком, среди ли Гоблина или не, кад ме несмиљена пљуска врати из филма у стварност. Ухватих се за болан задњи дио главе и окренем се да видим коме могу захвалити за обилату, социјалистички великодушну пљуску. Тамо лик од двадесетак година, дакле дупло старији, дупло и тежи и већи. Ја јуначки стиснух зубе, "скенирах" му лице и ставих га у мождану банку података, и ријеших да му се осветим кад порастем или кад сазнам гдје паркира кола - ако их има. Видјех како се људи сашаптавају и достојанствено (читај устрашено) напуштају кино. Напољу још мистериозније. Кола су стајала, људи плакали на улици. Недјеља, није се радило, људи пролетери су одмарали, ријетки су били на улици, а нико на послу. Нису, дакле, могли плакати колективно, као они малехани Корејанци за Ким Јонг Илом. Ја сам, онако успут, генијалан какав јесам, један од задњих схватио да је умро Јосип Броз Тито, највећи син наших народа и народности, република и аутономних покрајина. Па, као добар пионир, одлучих и ја заплакати. Држао сам широм отворене очи, нисам трептао, све док ми оба ока нису засузила. Плакао сам за нашим великим вођом, ујединитељем, ослободиоцем, биолошким оцем десетина нас и метафизичким илити духовним оцем милиона нас. Сузе нисам брисао, да се јасно види да га је и мени жао. Ћаћа и матер су били озбиљни, поготово стари, члан Партије од младости а скојевац од дјетињства. Сумњам да је и курир у рату био, али још нисам нашао доказе за то. Старој и није било толико тешко, само је гледала у мене, као да се пита шта ће с нама бити сада, кад нема старог шепоње да нас држи на узди и под опсадом. Баба јој, ваљда, причала како су Србе за предзадњег рата одводили по абецеди. Васиљевиће нису све одвели у логоре, слово било негдје при крају. Сутра нас је, у школи, учитељ Шукић научио како да нацртамо четвороугао димензија коријен са два са један (димензије најугодније оку, доказано) и да у њему напишемо "Тито". Многи од мојих пријатеља нису успјели, што им је тада тешко пало. Тог дана су нас пустили из школе послије другог часа, али нико није ни помислио да се јавно радује јер се могло помислити да се неко радује што је умро Јосип Броз Тито.

Пинг - Понг, Клинг - Кланг и Динг - Донг

Не пада ми на памет да изједначим Јосипа Броза и Ким Јонг Ила, нека им је покој аветним душама, какви год да су били. Руку на срце, ја сам могао гледати Спајдермена, они уплакани Корејанчићи су могли гледати само оно што им Кимови рекли да гледају. Ким Јонг Гил је, кажу, о ужаса, правио филмове које су морали гледати. Кажу да је био гори режисер од Јасмиле Жбанић и Хариса Пашовића скупа, ако је, кажем опет, вјеровати. Нисам сигуран, нисам Кимове филмове никада гледао, Харисове и Јасмилине (нажалост) јесам. Имао сам, за разлику од Сјевернокорејанаца, и какве - такве фармерке, није да нисам. Рашивале су се, додуше, мало су ми болно глођале међуножје, али шта се може. Патике су ме жуљале, биле су домаће производње и ноге би се у њима усмрдиле као душа ратног профитера, али су ипак биле патике. Имао сам кући и конзерву од кока-коле у којој сам држао оловке, ни то није било забрањено имати. Кока кола, додуше не у конзерви, могла се попити и код нас. Кажу, кад је Ким престао пушити, забранио је и цигарете. Мудро, од њих су могли умријети и они који му нису умрли од глади. Глад је, ипак, природан феномен. Природније је да човјек не једе него да удише дим, је ли тако? Забранио је све што му се не свиђа. Наш Тито је устрајно пушио кубанске цигаре, ми смо од малена навикавани на црвено - бијелу "мораву" и сарајевску "дрину" за коју се причало да се прави од истог духана као и "марлборо". Неки су чак и вјеровали у то. Осим тога, Јожа Кумровечки се није бојао ни брода ни авиона, док је Ким путовао искључиво возом. Титу није сметало што има виших од њега, па није носио штикле. Наш вођа није фарбао и "тапирао" косу. Тито је имао божанска овлаштења, али је свима било јасно да није божанског поријекла, што се за Кима и те како мислило. Сматрају још они који су преживјели велику глад задњих година његове владавине, да је Ким варијанта бога живога. Оба су вољели Елизабет Тејлор. Тито је, кажу, имао код ње више успјеха, вјероватно зато што је био виши. Ким је волио филм "Рамбо", Тито не, можда и зато што је Рамбо снимљен послије Тилетовог пута за онај свијет. Тито и Ким су вољели филм до те мјере да је Ким снимио серију од стотину наставака, о својој револуцији. И Тито је финансирао стотињак филмова о својој, толико сличних да би се могли гледати као каква серија. Као у шпанским сафуницама, исти глумци у сваком, па човјек мисли да се ради о истој серији. Неизбјежни Бата Живојиновић и Љубиша Самарџић плус Драган Николић, у својој борби за све што на свијету ваља, изгледали су као Пинг - Понг, Клинг - Кланг и Динг - Донг, борци за све што у Кореји ваља. Тито је у руској шпијунској школи учио свирати клавир, 2 - 3 пјесме максимално, али није компоновао опере. Кимови поданици су морали трпјети, поред филма, чак и Кимове опере. Опера, то је оно кад пуначка жена пјева с ножем у леђима, само да знате.

Сарајевна Кореја

Сарајево не могу посматрати као Сјеверну Кореју, није ни близу. Јесте да у њему сви требају и настоје мисле исто, али људи су изложени ударима нежељених информација из остатка свијета. Понеко у бурегџиници и посумња у понешто. Потихо се и каже штогоћ. Јесте да је Друг Тито тамо још увијек Велики Вођа и духовни гуру, али нико није спреман да умре од глади за њега. Државна и Федерална ТВ стално приказују партизанске филмове, мислим да би Тито био одушевљен данашњим Сарајевом. Оним ратним баш и није био, Сарајево је било колаборационистички град, сарађивало се, по старом босанском обичају, са окупатором и домаћим издајницима, Нијемцима и усташама. Нешто је покушао онај Валтер Перић из Србије, тачније из Прибоја, али га нико није превише озбиљно схваћао. Филм је поправио имиџ Сарајева, али не и истину. И Београд и Загреб су били ту негдје, да се не лажемо, али се више не ките филмским истинама. Сарајево настоји устоличити вербални деликт, типична за диктатуре у којима се о рату мора говорити само оно прописано и звати се "геноцидом" и "агресијом". Тешко иде данас, информације стижу са свих страна, једном ће доћи и попис становништва, па ће се поред једноумља открити и једнонационалност. Није лако данас човјеку који тежи диктатури. Нијемци, популарне Швабе, могли су се у југословенском филму показати опасним и лукавим, да би се партизанима дало на тежини. Могу и данас Французи да се смију Швабама у серијама типа "Aло, ало", али остаје чињеница да је мали бркица по имену Aдолф, с подигнутом руком прошао испод тријумфалне капије не наишавши ни на какав отпор од стране некада моћне колонијалне силе. Касније се Нијемац може приказати оваквим или онаквим, али Французи тог времена остају мали мишеви и лизачи њемачких чизама. Како год, диктатуре су ствар прошлости, страх је убио сам себе новим технологијама и доступношћу информација. И то с подоста тачних, што је најљепше. Код диктатуре је лијепо што се људи неповратно одвикну од ње и не дају јој да се понови. Као код Ким Јонг Илових филмова, вјероватно, који се неће, надам се, још дуго гледати. Код неких филмова, знате, најљепши буде крај...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.