КОЛУМНА: Јад и биједа правосуђа

Милан Благојевић

Пред крај маја ове године из Сарајева ми је стигло рјешење – народски речено ситна књига Халила Лагумџије, предсједника ВСТС-а БиХ, који је одбио мој захтјев да ми се дозволи приступ информацији под контролом те институције.

Све то се тиче притужбе која је против мене поднесена због тога што сам као надлежни судија одбио да примијеним неуставни тзв. закон ОХР-а о забрани располагања државном имовином. А одбио сам зато што ниједним међународним уговором нити одлуком Генералне скупштине или Савјета безбједности УН није прописано да постоји тзв. савјет за примјену мира нити да такво тијело може одлучивати о унутрашњим питањима у БиХ или казати појединцу (званом високи представник) да он то чини овдје код нас, а не уставне институције БиХ.

Дакле, ја сам, пошто је против мене у току дисциплински поступак због те пресуде, тражио од Канцеларије дисциплинског тужиоца ВСТС-а БиХ да ми достави текст притужбе која је поднесена тој канцеларији, како бих знао од кога и од чега се браним. Очекивао сам да ће ми наведена канцеларија удовољити захтјеву, с обзиром на то да ме је прије тога оптужила и за моју књигу „Политичка анатомија једне пресуде" у вези с којом ми је већ доставила притужбу, па сам тако могао видјети ко ме је напао и којим приземним наводима се служио у тој притужби због моје књиге. Међутим, овај пут, будући да је у питању ОХР, у све ускаче Халил Лагумџија па он одлучује да ми не да притужбу, чиме еклатантно повређује моје право из члана 6. Европске конвенције о људским правима да као тужени будем подробно обавијештен о природи и разлозима оптужбе против мене. Јасно је да се не може бити подробно обавијештен ако се туженом ускрати да зна ко је поднио притужбу против њега и шта је њен садржај, па у таквој ситуацији тужени бива лишен и права на правично суђење које је такође прописано чланом 6. Европске конвенције, као једног од темељних људских права. Упркос томе, Халил Лагумџија је одлучио да ми не дозвољава да знам шта је садржај притужбе против мене и ко ју је поднио. При томе се служи разлозима који су незаконити. Јер, рече Лагумџија да Закон о ВСТС-у прописује да притужба и информације прикупљене током истраге представљају тајну, осим за ВСТС, заборавивши да та законска одредба значи да притужба може бити тајна за трећа лица, али никако не може и не смије бити тајна за оптуженог. Наиме, он није треће лице већ оптужени, па се поставља не само правно него прије свега здраворазумско питање како ће се оптужени бранити ако не зна од кога се брани и шта је садржај притужбе. Да, рече Халил Лагумџија да ми не да приступ тој информацији и зато што, како он мисли, Закон о ВСТС-у не прописује обавезу достављања притужбе. Према овоме испаде да ако закон не садржи ријечи „обавезан је" или „дужан је", ја немам право да добијем наведену информацију. Такво поимање права је апсолутно ишчашено, јер је право оптуженог да буде подробно обавијештен о природи и разлозима оптужбе против њега, што неизоставно укључује и све информације о томе ко је поднио притужбу против њега и шта је њен садржај. Стога из таквог уставног права јасно произлази обавеза органа под чијом контролом је тражена информација да је достави оптуженом. На крају, рече Халил Лагумџија да ми не да тражену информацију и ради заштите процеса доношења одлука ВСТС-а у дисциплинским предметима. И у овом дијелу одлука Лагумџије је класичан вид произвољности и самовоље, јер осим испразне тврдње о наводној "заштити процеса доношења одлука ВСТС-а" он ниједном ријечју није конкретизовао како би у мом случају било нарушено одлучивање ВСТС-а тиме што ће мени као оптуженом бити достављена тражена информација. Наравно да неће, нити тиме објективно може бити нарушено одлучивање ВСТС-а. Управо супротно, ускраћивањем права на ту информацију само се повређује уставно право туженог на правичну расправу о свим релевантним информацијама, чиме се повређује и право туженог на одбрану.

Ситна књига

Халилова ситна књига с почетка овог текста није само доказ аномалија на које сам претходно указао него ме је, у низу других правосудних изопачености, неодољиво подсјетила и на суштинске карактеристике процеса прављења (не креирања, пошто креирање представља префињену ријеч) овдашњег правосуђа. На то се изнова требамо подсјећати да нам се не замагли оно што слиједи у наставку текста. Јер, како с правом истиче др Зоран Р. Томић професор Правног факултета Универзитета у Београду, вријеме је „кадро да учврсти митове и заблуде, учинак времена је знатно прецењен, прашина те дистанце не лечи старе ране, али их често болно магли".

Добро се сјећам, као да је јуче било, нечега са чим је у овдашњем правосуђу започето прије 20 година. Радећи као судија Основног суда у Добоју у то вријеме имао сам прилику да непосредно запазим не само колико се судије могу ниско спустити у својој сервилности, већ и колико им од те сервилности буду блокирани мозак и способност рационалног расуђивања. У децембру 2001. године тадашњи високи представник Волфганг Петрич злоупотријебио је своја овлашћења из Анекса 10 Дејтонског споразума, наметнувши Закон о измјенама Закона о кривичном поступку Републике Српске. Тиме је укинуо обавезан притвор у кривичном поступку и наредио да се из члана 191. Закона о кривичном поступку брише дотадашњи став 1. којим је био регулисан обавезни притвор, а да дотадашњи став 2. постаје став 1. члана 191. Након тога, у рјешењу број Кв 175/2001 од 21.12.2001. године Основни суд у Добоју се, у образложењу одлуке о продужењу притвора против окривљеног лица, позива на став 1. члана 191. Закона о кривичном поступку Републике Српске. Међутим, да би све било како је наредио високи представник, па и кад је ријеч о означавању бројева, брине се Окружни суд у Добоју који, у поступку по жалби на поменуту одлуку основног суда, у образложењу свог рјешења број Кж 193/01 од 27.12.2001. године указује основном суду да гријеши када се позива на ранији став 1. члана 191. поменутог закона, јер тај став, према наредби високог представника, више не постоји. Дакле, високи представник је рекао да ранији став 1. више не постоји и да на његово мјесто долази ранији став 2. и тако мора бити, а ако случајно све ово промакне нижестепеном суду онда је ту суд вишег степена да пази да се и код означавања појединих ставова закона спроводи оно што је наредио високи представник.

Некако у вријеме када и претходни догађај, имао сам прилику да у истом суду непосредно посматрам понашање судије коју је исти високи представник именовао за члана Високог судског и тужилачког савјета БиХ, институције коју је непосредно прије тога наметнуо високи представник, супротно својим овлашћењима. Та жена, која је током рата у БиХ била судија Врховног суда Републике Српске, без имало устезања је прихватила именовање, иако би по природи свог посла, и претходном судијском искуству, требала знати, само ако је прочитала Дејтонски мировни споразум, да нити високи представник има право да оснива институције у БиХ нити да именује њихова службена лица. Упркос свему, та жена је не само прихватила да је противправно именује високи представник него је због тога у суду организовала и чашћење осталих својих колега храном и пићем, а они су се у великом броју одазвали њеном позиву и здушно јој честитали на именовању. Потом је та особа, удружена са осталима чија именовања је на исти протиправан начин наметнуо високи представник, сједила у Сарајеву и у ВСТС-у БиХ одлучивала ко (не)ће бити судија овдје код нас. При томе је за њу обезбијеђена функција судије у суду који је жељела, из којег је након више година отишла у пензију. И није она усамљен примјер, јер их има још које је, као и њу, високи представник именовао за чланове ВСТС-а БиХ. Са једном таквом радим као судија у Окружном суду у Бањалуци, у који је она дошла без дана искуства судије основног суда, а све након што ју је високи представник својевремено поставио за члана ВСТС-а БиХ и онда је такав ВСТС одлучио да она постане судија Окружног суда у Бањалуци.

Написах све ово да бих помоћу неколико практичних примјера, каквих је огроман број, показао колико су судије у Републици Српској, ради сопствене афирмације, подилазиле свему што нареди високи представник. При томе су судије, у својеврсном социопатолошком стању личног и колективног лудила и страха, прелазиле, боље рећи газиле, аксиоматски јасне ствари да високи представник ни према једном извору међународног и унутрашњег права нема овлашћење да овдје мијења важеће уставе, да намеће законе, да оснива институције нити да именује и смјењује појединце.

Судска хијерархија

Захваљујући, дакле, таквом сервилном и противправном понашању судија, а не само истом таквом понашању домаћих политичара, високи представник је могао да наметне и спроведе у дејтонској БиХ бројне промјене овдашњих устава и да наметне бројне законе. Јер, све те протиправне акте високог представника беспоговорно су спроводиле овдашње судије, од дна до врха судске хијерархије.

На таквим основама, дакле, почива цијела конструкција бешчашћа, хипокризије, превара и злоупотреба власти којима се послужио и служи високи представник у БиХ, и на тој правној и моралној патологији стоје све институције које је он наметнуо у БиХ, какве су Суд БиХ, Тужилаштво БиХ, Регулаторна агенција за комуникације (РАК) и бројне друге.

Свако ко се усуди да укаже на такав јад и биједу овдашњег правосуђа, као и на јад и биједу ОХР-а и његових силних злоупотреба и криминала у протеклих четврт вијека, биће проскрибован. И то не само од високог представника већ прије свега од оних који су захваљујући управо том охаеризованом систему владања узлетјели до правосудних висина којима објективно никако не припадају, односно до институција које је створио високи представник криминално кршећи све норме међународног и унутрашњег права.

Пише: Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана