Глобална олуја

Најважнији догађај у новој години била је победа Лаи Чинг-Теа, кандидата владајуће Демократске прогресивне партије (ДПП), на председничким изборима у Тајвану 13. јануара. Она је уследила упркос упозорењима Кине да би глас за њега био “глас за рат”. Дан након избора, у уводнику часописа “Чајна дејли” поручено је да гласање “неће моћи да спречи неизбежни тренд (кинеског) националног уједињења”. Портпарол пекиншке канцеларије за послове са Тајваном рекао је да ће се Кина придржавати принципа једне Кине и да ће се чврсто супротставити сепаратистичким активностима.

У свом победничком говору, Лаи је пак поручио да је Тајван успео да се одупре покушајима да се са стране утиче на гласање. Са тачке гледишта Пекинга, то је била намерна провокација да се говори о “тајванском народу” као ентитету различитом од кинеског народа и о самом Тајвану као одвојеној националној држави која је подвргнута притиску стране силе.

После више од четири деценије стратешке нејасноће у вези са Тајваном, ово питање остаје опасно спорно. Током протекле три године Бајден је у најмање четири наврата изјавио да би САД браниле Тајван ако би био нападнут.  Шансе да Америка уђе у рат са Кином до средине овог века, које су биле отприлике 50:50, 2023. године сада су ближе 55:45.

Блиски исток

На Блиском истоку, САД су 11. јануара повећале ваздушне ударе како би спречили нападе Хута на бродове у Црвеном мору. Хути наоружана милиција коју подржава Иран и која контролише већи део Јемена након дугог и горког грађанског рата нису били импресионирани овим ударима. Неки стручњаци су приметили да Хути имају политичку корист од њих, јер подржавају наратив који група гаји - да су они борци за слободу који се боре против западног империјализма у муслиманском свету.

Погађајући десетине радара, складишта оружја, командних центара и лансирних станица ови напади, међутим, нису угрозили способности Хута. Група има практично неограничене залихе лаког наоружања и приступ јефтиним беспилотним летелицама, које Иран лако производи и испоручује.

Операција је такође била ограничена из политичких разлога. Прошлонедељно путовање државног секретара Ентонија Блинкена у ту област имало је за циљ да упозори регионалне играче - пре свега Катар и Оман - да долази одмазда, али истовремено да их увери да ће амерички удари бити ограниченог обима. Блинкен је том приликом истакао да циљ није елиминисање јеменских лидера.

Планери у Вашингтону су свесни немогућности искорењивања Хута даљинским бомбардовањем. Планински пустињски терен и дисперзована, децентрализована природа шиитске милиције, која је годинама успешно одолевала саудијским ваздушним ударима, обезбеђују да само директна интервенција америчких копнених снага може да неутралише Хуте, барем привремено. Ирану би се то, наравно, допало, а мноштво других регионалних и глобалних играча било би одушевљено да виде још једну америчку мочвару која подсећа на Ирак и Авганистан. Наравно, америчка администрација није у том искушењу, поготово не у изборној години. Због тога се претња Хута не може спречити, а камоли елиминисати. Може се само суспендовати.

Савезништво

Криза у Црвеном мору показала је да су амерички поморски ресурси недовољни за одржавање стратегије пуне доминације. Морнарица једноставно није дорасла овом херкуловском задатку контроле и обезбеђења свих кључних поморских путева, а посебно тачака гушења као што је Баб ел-Мандеб. Морнарица је далеко испод циља од 75 бродова спремних за рат у сваком тренутку.

С обзиром на то да је криза у Јужном кинеском мору сада више или мање трајна, недостатак бродова способних за мисију је главни разлог зашто је морнарица прошлог децембра посветила изузетно малу ударну групу операцији у Црвеном мору, која се састоји од једног носача авиона и три пратећа разарача. Британци су обезбедили један разарач, док су Данска и Грчка обећале по једну фрегату. Холандија, Норвешка и Аустралија заједно шаљу два туцета војног особља, али ниједан брод. Сингапурска морнарица обезбеђује центар “за подршку размени информација и ангажовању у заједници комерцијалног бродара”.

Ово представља потпуни дебакл, у ствари САД немају допринос од свих осим Британије. Одбијање Аустралије да пошаље бродове је посебно непријатан шок за администрацију. Неки номинални чланови операције чак су одбили да објаве своје учешће у јавности из страха да ће бити повезани са Израелом и претрпети војне или терористичке одмазде.

Што је још важније, Француска, Италија и Шпанија су потпуно ван ове игре, одбијајући да своје бродове ставе под америчку команду. Ово наговештава покушај кључних европских нација и америчких номиналних савезника у НАТО-у да се изборе са смањеним глобалним кредибилитетом САД.

Мудрост

Током протеклих неколико недеља постало је јасно да, широм ширег Блиског истока, постоји нерешива дилема за Бајденову администрацију. Док Вашингтон не жели да сукоб у Гази ескалира САД настављају да пружају потпуну подршку Израелу и своју свеобухватну финансијску, војну и дипломатску помоћ. Сходно томе, све кључне арапске земље у региону убрзано диверзификују своје политичке и економске односе, пре свега оне са Русијом и Кином.

Чак су и УАЕ, наводно поуздани пријатељ САД, прошлог месеца приредили топлу добродошлицу руском председнику Владимиру Путину. У исто време, америчке војне базе у региону, посебно у Бахреину, преко пута Иранског залива изгледају потенцијално рањивије него икада раније.

Заједно са надолазећим поразом Оружаних снага Украјине, након чега ће вероватно уследити велика руска офанзива током лета, глобални поредак постаје екстремно нестабилан. Суочавање с тим захтева разборитост и мудрост. Ништа од тог није присутно у Вашингтону. Најбоље чему се можемо надати је да 2024. година неће бити упамћена у светској историји.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.