Дејтон потребно спроводити, а не само тумачити

Недељко Чубриловић

Чини ми се да је данас, поводом 25. годишњице Дејтонског мировног споразума, можда најкорисније подсјетити на то како (су) се некадашње ратујуће стране однос(ил)е према Дејтонском мировном споразуму (ДМС), и због чега он још није у потпуности спроведен иако су прошле двије и по деценије од његовог доношења.

 

Споразумом који је у односу на готово све досадашње, сличне мировне уговоре, специфичан и који се састоји од неколико појединачних анекса, додатака, тј. аутономних докумената, у којима су нормирани и уређени поједини животни садржаји и питања, од војних, граничних, уставних, изборних, сукцесијских, до питања избјеглица, њиховог повратка и надокнаде у рату уништене им имовине, људских права, заштите културно-историјског насљеђа итд. је окончан рат у БиХ, којег је, иначе, ДМС окарактерисао као “трагични сукоб”, и тако би сви официјелни аутор(итет)и у постдејтонској БиХ, макар у јавној комуникацији, требало да га зову, што се у Републици Српској углавном и чини. Додуше, дотадашње војно-политичке прилике у БиХ су биле такве да су просто водиле ка миру, а и потребе неких међународних фактора у свијету (нпр. предсједнички избори у САД) ишле су ка пацификацији сукоба у БиХ, макар престанку оружаних борбених дејстава. Другим ријечима, било је сазрело вријеме за мир и он би се, свакако, брзо десио, чак и да мировни преговори нису вођени у војној бази у Дејтону, али би његова имплементација, без гаранта и “свједока” великих сила била много тежа. То значи да су за парафирање мировног споразума реченог датума, и успостављање мира, заслужни колико међународни субјекти и фактори, толико и домаћи актери, представници војних и политичких страна из БиХ.

Празник у Српској

Српска страна, тачније Република Српска, која је управо Дејтонским мировним споразумом легализована и међународно призната као један од два државотворна и равноправна ентитета дејтонски уговорене БиХ, боље рећи: њено политичко вођство персонализовано у владајућем СДС-у, које је у Дејтону учествовало са смањеним капацитетом, одмах по парафирању споразума у Дејтону показивало је незадовољство парафираним мировним рјешењима због тога што ДМС није обезбиједио легализацију, тј. остварење једног од главних ратних циљева Срба, а то је независна држава, или република у државној заједници са Србијом/Југославијом. Међутим, захваљујући специфичној “медијацији” главног и од Народне скупштине РС овлашћеног преговарача, предсједника Србије Слободана Милошевића, руководство Срба из БиХ је убрзо ублажило реторику. Данас је у РС ситуација вис-а-вис односа спрам Париско-дејтонског мировног споразума радикално другачија. Готово све политичке снаге и странке из ње су отворено продејтонске, тј. подржавају импликације примјене ДМС, што значи све његове анексе, укључујући и најважнији - Анекс ИВ, тј. Устав БиХ, а БиХ виде искључиво са архитектуром утемељеном на том и таквом Уставу. Да је то тако, показује чињеница да се у Српској датум парафирања ДМС, 21. новембар, обиљежава као државни, тј. ентитетски празник.

Због тога, али и из других разлога, прије свега ради очувања стабилности и мира у постдејтонској БиХ, Република Српска, и власт и опозиција, и сви релевантни политички актери у њој, недвосмислено и без калкулација подржавају Дејтонски мировни споразум, његово слово, а не “дух” и не виде будућност БиХ изван габарита ДМС. Наравно, ДМС није идеално рјешење, него у датим условима, на крају 1995. године, најпрагматичнија солуција пацификације ратног конфликта у БиХ. Без побједника и без побијеђених, али био је и, и даље, јесте боља опција од наставка “старог” или отпочињања неког новог рата. РС данас, и убудуће, даје и даваће шансу остварењу оних рјешења из ДМС која нису ни на чију штету.

Стање у другом бх. ентитету, ФБиХ, у вези са односом према Дејтонском мировном споразуму је, у најмању руку, амбивалентно и углавном зависи од тога ко оцјењује дејтонска рјешења и њихову имплементацију: да ли Бошњаци - и ко међу њима - или Хрвати. Хрвати од почетка нису били одушевљени Дејтоном, највише због тога што и они нису добили свој ентитет - тј. нису успјели озваничити Хрватску Републику Херцег-Босну, коју су претходно невољно, у складу са Вашингтонским споразумом, утопили у тек формирану ФБиХ - јер очигледно таквом, тј. својом, не доживљавају ФБиХ, него и данас теже да унутар ФБиХ имају макар посебну изборну јединицу, ако већ не могу добити властити, хрватски ентитет.

Недосљедност Хрвата

Наравно, то што босанскохерцеговачки Хрвати нису добили етнички доминирајући ентитет посљедица је договора великих сила по којем Хрвати и Хрватска у процесима ратног разбијања СФР Југославије и битке за њено територијално-политичко насљеђе нису могли добити све, првенствено - хрватски државотворни ентитет у БиХ. Због тога се највећи број политичких субјеката међу бх. Хрватима залаже за ревизију ДМС, с циљем и у правцу веће и ефикасније заштите прокламоване једнакоправности хрватског народа у БиХ. Али и они нису досљедни - у кантонима или жупанијама у којима су хрватске странке доминирајуће, негдје и једине владајуће, неки други народи, Срби на примјер, још, 25 година након Дејтона, нису реално конститутивни, немају Уставом БиХ загарантована права, укључујући цијели сет тзв. идентитетских права, од права на употребу свог језика и писма до заступљености у институцијама власти. За такав актуелни положај српског народа у неким кантонима/жупанијама, без обзира на њихову (мало)бројност, одговорност је једино на онима који имају легалну већину и врше власт, а то значи имплементирају и ДМС.

Бошњачка страна, посебно онај дио који репрезентује Странка демократске акције (СДА), али и неке тзв. грађанске политичке странке, оспорава Дејтонски мировни споразум, посебно Устав БиХ. Од првобитног задовољства што је Дејтон сачувао и легализовао БиХ као независну државу у њеним међународно признатим границама, Бошњаци постају све незадовољнији, у првом реду због тога што данашња постдејтонска БиХ ипак није држава по њиховој мјери, јер није функционална, уједињена, него је етнички подијељена итд. и што знају да је не могу сами преуредити. Такво стање ствари извор је сталних фрустрација бошњачких политичких елита и оркестрираних притисака на представнике међународне заједнице да за њих мијењају битне одредбе ДМС, посебно Устава БиХ, како би се БиХ (из)градила као суверена грађанска, мултиетничка и мултиконфесионална држава. Отуда се “многи у Бошњака” стално залажу и траже ревизију Устава БиХ, при чему је у тим захтјевима и иницијативама константа развлашћивање или, пак, трајно укидање ентитета, а јачање централних органа власти, што се и данас чини, а једини резултат тога је непотребно гомилање нових институција на бх. нивоу: дирекција, агенција, секретаријата, института, комисија итд. Многи политичари из тог народа не само да прижељкују него се и надају скором одржавању неке нове међународне конференције, неког “Дејтона 2”, на којој би се БиХ (по)вратили атрибути њене пуне државности о којој више него данас треба да брину ОХР, иностране судије у Уставном суду БиХ и други представници тзв. међународне заједнице. При томе, константно одбијају било коју сувислу идеју и приједлог за разговор о (пре)уређењу БиХ кад их иницирају домаћи, небошњачки, политички актери.

Из претходно наведеног јасно произлази да ни послије 25 година спровођења још нису исцрпљени сви потенцијали Дејтонског мировног споразума, да нису искоришћени ресурси које је ДМС успоставио и чију имплементацију потребује. Због тога се не само може него и мора изрећи оцјена да је у постдејтонској БиХ недовољно урађено на реконструкцији живота, како обичних људи, тако и економије, културе, образовања, институција. Да би се то промијенило нужна је сагласност унутрашњих политичких актера у БиХ о садржају и формама дјеловања с циљем финалне имплементације ДМС, тј. спровођења (пре)осталих обавеза које проистичу из његових анекса. Чињеница да има још многих императива у ДМС који нису имплементирани, нити се зна кад ће бити, не служи на част многим гарнитурама које су се смјењивале у власти у институцијама БиХ у ових 25 година, а ни представницима међународне заједнице који су овдје управљали.

 

Недељко Чубриловић, предсједник Народне скупштине Републике Српске

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана