Спорне територије Срба и Хрвата (9) - Ћирилицу уклањали са надгробних споменика
Сам енглески научник Ситон Вотсон, који је иначе више наклоњен Хрватима него Србима, згражавао се на хрватској политици према Србима и потпуно одобрио Србима што помажу режим бана Куена Хедерварија. Он је изрично рекао: "Докле год је озбиљна опозициона странка порицала и голи опстанак Срба у Троједној Краљевини, Срби нису имали другог избора већ да приме љубазне понуде грофа Куена."
Са тим законом о дозволи ћирилице није много постигнуто, али је дата спољна сатисфакција српству. Да није много постигнуто, цитираћу дословно шта каже прота Димитрије Руварац у цитираној књизи: "Пети главни узрок тужаљци српског народа против увреда хрватских, јесте очита мржња ваша на ћирилицу.
"Велеиздајнички" процес
А да је наша тврдња истинита, то сте показали недавно приликом дебате у Сабору о "табличним натписима" у Митровици. Митровачко градско поглаварство ставило је на уличне таблице натпис "латиницом, кирилицом и готицом." Против тога што је стављен натпис и кирилицом дигла се до неба граја..." Разлог је тобоже био да за један језик нису потребна "двојака слова". А Срби, или како им понавља Руварац "назови или надри Срби, или Власи и Влашадија" морали су слушати мирно "све погрде хрватске на кирилицу."
Замислите само чим се бавио хрватски Сабор, највиши орган једне заједнице за коју су тврдили Хрвати да има све особине државе, и замислите ситничарења у погледу уличних натписа једног еминентно српског града! У чувеној "Велеиздајничкој парници" у Загребу год. 1908-9. оптужница је стављена на терет оптуженим не само што се зову Срби, већ што употребљавају ћирилицу и њу зову српским писмом! А државни тужилац (одвјетник) Акурти тврди да међу "грчко-источњацима" Хрватске и Славоније ћирилица није била ни позната до пре неколико година. Још у току саме парнице њега побија најјачим доказима српски историчар Љуба Ковачевић. Али шта то помаже? Код Хрвата су фикције и химере биле увек снажније него истина. Ватрослав Јагић говори у својим мемоарима о "махнитом прогањању ћирилице у свим српско-хрватским земљама" и продужује у загради: "Од кога је потакнут овај рат против ћирилице не знам." То није баш тешко знати. Главно је да се води "махнито прогањање ћирилице" свуда где Срби живе помешани са Хрватима. Од Срба тај прогон свакако не потиче, онда се зна од кога потиче.
Где год су могли Хрвати су ћирилицу запостављали, грдили, одгурали. Ако би се у хрватским градовима појавио неки натпис на ћирилици, као приватна фирма или томе слично, он би ускоро био премазан, мастилом, блатом и другим средствима која Хрватима тако приличе! Ово је у емигрантској штампи више пута изнео г. Адам Прибићевић, који је казао да приватна лица нису могла одолевати тим шиканама, јер је васпостављање фирме увек било скопчано са великим трошковима, већ је само Српска банка у Загребу, једна моћна финансијска установа увек изнова мењала фирму. Други су напросто избацили натпис ћирилицом. Тиме је тријумфирала хрватска "национална мисао."
"Српска банка" у Загребу
У једном од последњих својих написа о томе казао је г. Адам Прибићевић између осталог и ово: "У Хрватској испред 1914... Сваки Србин имао је право да свакој првостепеној власти обраћа се ћирилицом и мора на то добити решење на ћирилици. Мало их се тим правом служило. Да ли са "чојства и пристојности"? Којешта. Зар је чојство и пристојност одрицати се свог права? Од невоље, јер су Хрвати чиновници завлачили решавање тих ћириличких поднесака, а крајњи фанатици доносили и неправична решења: "Врак ти скелил матер влашку! Ја ти бум показал кај ти је та твоја ћирилица!" И тако су се уклањали штети, а уз то нису мрзили никакво писмо, ни турско, ни јеврејско, ни латиницу. С тога практичног разлога, нико од Срба у Загребу није имао фирму у ћирилици: ни трговци, занатлије, лекари, адвокати, инжињери, ни српске установе, изузевши "Српску банку", која је имала пара да мења разбијена прозорска стакла и молује зидове и фирму, замазане мастилом. Међутим, под Мађарима у Војводини, па чак и у Будимпешти, Срби су истицали фирме у ћирилици, а с пословних разлога стављали ћирилицу на своје фирме и Мађари, Јевреји, Немци и Словаци.
Колико пута су старчевићански студенти, у вестибулу Загребачког универзитета, разбили плочу Срп. Акад. Потпорног друштва, зато што су све објаве члановима на њој биле у ћирилици!" А кад им се дала прилика, Хрвати су је формално забрањивали. Та прилика је била дошла 1914. Са колико садистичког задовољства су Хрвати забранили тада ћирилицу у свим српским крајевима. Свака белешка ћирилицом могла је стати живота онога ко се њом послужио. Сам сам сведок тога жалосног стања. Чак су је забранили били и у окупираној Србији и Црној Гори, где су Хрвати водили код гувермана прву реч.
А шта су радили од 1941. до 1945. кад нигде није било више контроле ни кочења, једва треба истицати. Разуме се да је прва ствар забрана ћирилице. То је најомиљеније, стародревно средство Хрвата у борби против Срба. "Још месеца априла 1941. Министарство унутрашњих послова забранило је употребу ћирилице на територији НДХ у јавном и приватном животу.
Сви јавни натписи писани ћирилицом морали су бити уклоњени. Штовише и они са гробних споменика."
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
