Спорне територије Срба и Хрвата (8) - Ћирилица у Хрватској гоњена, презирана и срамоћена
Средином прошлог века прокламована је у Aустрији пуна слобода вероисповести. И то није само прокламована већ и одржана све до пропасти већ двојне Aустроугарске у години 1918. Верска насиља нису трпљена, прозелитизам је био сасвим скривен. То није ником теже падало него Хрватима, али су се морали повиновати. Но баш у то време ствара се и хрватска народност, прво под неким другим шифрама и после под отвореном хрватском ознаком. И друге народности су се тада стварале; српска се афирмисала, јер је била створена знатно раније, под Турцима.
Ништа, дакле, не би било чудно што се тада образовала хрватска народност. Aли је та народност била мала, како се видело из општих излагања у овом делу. A Хрвати су хтели да буду велики, па су посезали за туђим. Не само то: ниједна од тада створених народности није показивала већу дозу нетрпељивости, искључивости и грабљења за туђим него Хрвати.
Одузете српске земље
Они су велики део земаља где живе Срби, скоро све, прогласили хрватским земљама. И шта онда? Или спорити српски карактер тих земаља, или претворити Србе у Хрвате, или истребити Србе одатле. Све те мере су Хрвати предузимали, специјално у несређеној покрајини која се звала Хрватска, све те мере и многе друге, према датим околностима. Нарочито ако су Срби били без заштите (својих слободних држава, Русије итд.)...
Овде ће се навести само оне мере уперене против српске народности као такве. И ту су потребне градуације.
Прва и "најневинија" мера била је уперена против ћирилице. То је, поред вере, најизразитија и спољно најиспољенија ознака српства. У Aустрији употреба ћирилице у крајевима где Срби живе била је не само дозвољена него и фаворизирана. Школе су биле српске (државне школе), општине које су хтеле "уредовале" су ћирилицом. И цару се могло писати ћирилицом. A у Aустрији је било свега сто хиљада Срба православних (Срби католици су се служили латиницом), далеко мање од пола процента.
У Мађарској (ужој) ћирилица је била увек дозвољена. Власт сама се није никад њоме служила, као што се није служила нити ма којим језиком сем мађарским, али никад није ћирилица била забрањивана нити гоњена. Чак и за време Првог светског рата су штампане српске књиге. Требало је означити да су штампане у Ујвидеку, а не у Новом Саду, али су штампане биле ћирилицом. (И Словаци, и Румуни, Швабе, итд. морали су своје називе градова обележавати мађарски). У Мађарској ужој било је око пола милиона Срба, мање од три процента.
У Хрватској и Славонији било је преко 650.000 Срба православних на укупно два и по милиона становника. То значи доста више од четвртине (Хрвата је имало највише две трећине, јер је остатак отпадао на друге народности: Швабе, Мађаре, Словаке, Чехе итд.). Па ипак у тој Хрватској не само да ћирилица није била званично писмо, већ је и приватно запостављана, гоњена, презирана, срамоћена. A с времена на време је стављана и ван закона: била је просто забрањивана. И то у XIX и XX веку, вековима просвећености. И да није било Русије, ко зна шта би све било од ње.
Мажуранић забранио ћирилицу
Интересантно је да је први забранио ћирилицу у Хрватској песник "Смрти Смаил-аге Ченгића" Иван Мажуранић. Забранио ју је кад је постао бан Хрватске и Славоније. Хрвати истичу како је он први "бан-пучанин" (од 1873. до 1880). То значи да су до њега, а углавном и после њега, банови били племићи. Племићи нису били највећим делом Хрвати, већ Мађари и Немци. Први "бан-пучанин" значи у ствари први прави Хрват. И тај први прави Хрват као једну од својих првих мера владавине: забрањује ћирилицу. Она му толико боде очи, да њену употребу просто забрањује на целој територији Хрватске и Славоније (подразумевајући ту и Срем). Срећом још није била "развојачена" Војна крајина, па та његова мера није нашла општу примену на целој доцнијој територији Хрватске и Славоније. Да је било по његовој жељи и жељи Хрвата који су му поверење дали, она би била забрањена свуда.
После је морао да дође Мађар за бана да би поправио неправду учињену српској ђирилици. То је био бан Куен-Хедервари, који је бановао пуних 20 година (од 1883. до 1903). Његовим настојањем донесен је 1887. закон "којим је дозвољена Србима јавна употреба ђирилице". Тада је дошло до једног, не баш потпуног изједначења ћирилице и латинице у Хрватској, "понајвише настојањем бана грофа Куен-Хедерварија". У то време је граница била увелико "развојачена" и Срба је било у "Хрватској и Славонији" доста више од четвртине. Aли је морао доћи Мађар да исправи неправде учињене Србима од самих Хрвата.
…Поред Хрвата, не би било ни ћирилице, ни српске историје, ни српске заставе.
И кад се данас у хрватској емиграцији Срби из тих крајева нападају што су подржавали бана Куена, а неки српски емигранти на то и пљескају и честитају (људи око "Наше Речи", што је најенергичније осудио г. Aдам Прибићевић, њихов некадашњи пријатељ, онда значи да су Срби имали одобравати политику бана Мажуранића и осталих Хрвата, политику свог националног уништења!
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
