Спорне територије Срба и Хрвата (6) - Босанска Крајина настала од Јајачке бановине
О насељавању Србима тзв. Горње Славоније (данашње, од XVIII века) Северне Хрватске дао је драгоцене податке још 1914. Радослав Грујић, тада професор Гимназије у Бјеловару, а доцније професор универзитета у Скопљу и Београду. Не можемо одатле појединости користити, али као резултат његовог испитивања стоји:
"Већ у другој половини XVI века било је на Словинској Крајини неколико тисућа наших душа, чији потомци великим делом и данас тамо живе као православни Срби". "Потомци у овом периоду насељених православних Срба, знатно појачани доцнијим досељеницима, чине данас преко трећине целокупног броја Срба, становника у овој области (око 50.000), те живе по бројним селима српских парохија..." .
Против турске управе
Aустријанци су, међутим, населили сами у Жумберак многе Србе од Унца до Гламоча још у првој половини XVI века. Покрет за сеобом је настао још 1528, кад су Турци успели да
од Мађарске одвоје Јајачку бановину, садашњу Босанску Крајину… У латинској повељи говори о "војводама и капетанима српским или рашким" и обећава да ће радити на ползу "истих Срба и Рашана" - 22. октобра исте године јавља краљу барон Никола Јуришић да се бан Петар Кеглевић вратио са једног похода кроз Турску и "повео собом Србе, којих је било велики број, заједно са женама, децом и стоком." - 6. новембра исте године одговара краљ Фердинанд бану Кегловићу и говори о вери и клетви "капетана и војвода рашких и српских" према њему. Крајем XVI века настаје нарочито живо кретање у свим српским крајевима и незадовољство турском управом. Особито после турског пораза код Сиска 1593. Тада настаје масовна сеоба српског живља са турског на аустријски део Хрватске и Славоније, али такође и из Турске у пределе раније Хрватске под Aустријом.
Ево како то проф. Aлекса Ивић, на основу својих архивских истраживања, објашњава: "У оном делу Хрватске и Славоније који се налазио у турским рукама било је много становника, јер су Турци тамо Србе населили. Међутим, у аустријском делу Хрватске и Славоније био је опустошен сав онај крај који је лежао на домаку Турака. Небројена села и засеоци, многе тврђаве и градови лежали су деценијама разорени и напуштени од свих становника. При крају XVI века одлуче аустријске власти да се користе незадовољством и врењем које је владало у српском народу, па да населе Србе у опустошене крајеве и на тај начин да отежају продирање турских чета..."
Године 1595. пребеже из турског дела Славоније на аустријску територију главом владика Василије, што је изазвало велику пажњу у врховним аустријским круговима. Њему су следовали 40 Срба калауза из Славоније. Даље каже Aл. Ивић: "Aустријски погранични заповедници обрате међутим пажњу покрету Срба на другом крају. Почетком 1596. разнео се глас да ће аустријска војска ударити на Костајницу, те Срби око Уне одлуче да ступе том приликом у ћесарску службу...
Срби у ћесарској служби
Потом дође у тек освојену Петрињу изасланство од 12 српских кнежева из Турске, који у име тамошњег народа изјаве да је народ вољан преселити се на аустријско земљиште ако их ћесар остави при њиховим слободштинама уживаним у Турској и ако им да привилегије. Уједно обећају да ће у том случају освојити за Aустрију цело Поуње од Турака, јер с њима држи око 1.000 до 1.500 ваљаних ратника..."
Године 1596. забележено је још преговарање 12 српских кнезова из Поуња (слива Уне), који желе да иселе велики део становништва са турског на аустријско земљиште ако им аустријске власти дају привилегије и одреде један или два пуста града од 70 таквих градова који леже између Уне и Купе. Године 1597. саопштава погранични командант Хербертштајн Ратном већу (септембра) да има у Турској још преко стотину српских села која хоће да се преселе. Он пошаље војне одреде да ове Србе доведу, једно на Слатину, а друго на другу страну. Војници се вратише увече водећи собом око 1.700 српских душа заједно са кнезовима и харамбашама. Они су смештени у Ровишту и околини, затим у Иванићу итд.
…О сеобама Срба (Влаха) из околине Бихаћа крајем XVI века у Хрватску и Славонију постоји једна расправа мађарског научника Aрпада Карољија која ми није доступна, али је цитирана код Ивића: 1600. г. словенски Крајишници доведоше много Срба из Турске и настанише их међу своје сународнике у Славонији. Године 1602. пише гроф Ђорђе Зрињски цару Рудолфу (14 септембра) да је "генерални капетан карловачки, водећи собом из турске власти неколико Влаха или Рашана, ове населио у мом прародитељском и опустелом поседу Гомирје". Пошто су ове сеобе слабиле турску границу, оне су наилазиле на реакцију Турака. Тако је забележено да је 1613. бихаћки бег Мехмед Мурадбеговић покушао да се освети пресељеним Србима и да заплаши друге, па је упао у аустријски део Лике и похарао српске домове, неке Србе поубијао итд. Слично се догодило 1615. кад су Турци напали Србе Крмпоћане. Године 1621. затражише будимски паша и пожешки бег од копривничког главног капетана да врати Турцима Србе који су последњих 30 година прешли из Турске на аустријско земљиште. Толико је било Срба на граници и толика им је у то доба вредност придавана да су због њих настајали читави међународни конфликти. Ни о каквом другом становништву се у то време не говори у пограничним крајевима већ о Србима и Турцима.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
