Спорне територије срба и Хрвата (4) - Никад се један Буњевац не жени Влахињом
Руски, доцније велики слависта, Измаил Иванович Срезњевски (1812-1880), путовао је као млад човек кроз словенске земље у циљу студија. Своје утиске штампао је у познатом Журналу Министарства народног просвјешченија за 1841. Један део тих извештаја прештампао је и водећи немачки лист тога доба "Иностранство" (435). Кратак одељак који се односи на Хрватску гласи овако: "Код прелаза из Штајерске у Хрватску не запажа се никаква разлика у говору, облачењу и зградама. Тек кад се преће Биедна (мисли свакако на реку Бедњу ЛМК), наилазе чисти Безјаци, како се становници Хрватске око Загреба називају.
Преко Крањске сам ишао кроз Ускочку гору, где граничари ускоци (иначе "Власи") грчког обреда живе у колонијама. Они су сачували старе обичаје и свој завичајни језик, и знају само старе песме, у којима се опевају дела Краљевића Марка, Бана Скендербега и других". У истом листу за 1843. преведен је један други чланак Срезњевског из варшавске Денице" под директним насловом "Жумберачки ускоци". Тамо: "Босански Срби бежаху са својим породицама испред провале Турака. Чим би једне породице нашле овде заштиту, показивале би другима пут. Тако је Жумберак постепено настањен "ускоцима" из Босне и добио име Ускочка планина... Стари насељеници нису променили ни име ни обичај... (Каже како изгледају)...
Старовјерци и католици
Они имају један нарочити крој лица и не личе ни на Хрвате ни на Крањце... Има их око 7.000. Подносе ратне тегобе као сви Срби... По вери се деле на унијате, "староверце", како тамо зову припаднике источне цркве, и католике. Ових (католика) има око 1.800, првих 5.200. Унијати имају осам цркава, католици три. Пре 1678. били су грчке вере... Никад се не жени један "Буњевац" (погрдно име за католике) "Влахињом" (погрдно име за унијате), ни обрнуто... Свака породица слави свога Свеца са нарочитом церемонијом. Соба се покади тамјаном, и на сто се стави запаљена свећа. Сви седе за столом, пију и припевају похвале Свецу... Знају многе песме још као деца. Сем свечаних и љубавних, имају још читав низ у којима се величају дела Краљевића Марка, Реље, Вука Бранковића, Ива Сењанина, Сибињанин Јанка итд..."
Aустријски водећи етнограф из средине прошлог века Карл Черниг каже: Почетком XVI века "Крушић, династ клишки, привукао је себи многе босанске и српске избеглице грчке вере, који су добили назив ускоци." И наслов тог одељка гласи: "Порекло ускока (босанско-српских пребега)". - Кад говори о Власима, писац каже: "У обичном говору тога времена Ускок и Влах значе исто, а ипак треба имати у виду разлику: именом ускок су означавани хајдучки и ратоборни пребези, а именом Влах избеглице из Мале Влашке, иако су са оба назива разумевани првенствено Босанци, Срби и Рашани, али са овим последњим нарочито православни (несједињени) за разлику од сједињених (Хрвати, Шокци, Далматинци)." A у примедби на истој, каже Черниг: "Имена Ускок и Влах нису имала у то време неко етнографско значење, пошто су под њима разумевани искључиво народи српског племена: Босанци, Срби, Рашани, итд, али грчке вере."
Срби предани хришћанству
Толико је ускоштво било српска појава да у једном акту ерцхерцога Карла Хабсбурга из 1576. овај упозорава штајерску Земаљску управу да већина војвода на Словенској крајини (данашња северна Хрватска) нису кршћани него ускоци, чиме је хтео рећи да нису католици већ православни. В. Јагић у напомени на чланак II Руварца наводи једно писмо Грегора Влаховића Кломбнеру од 17. маја 1561. у коме овај каже да му је "ускочки поп саопштио како има један човек у Млецима који уме да пише ћирилицом, да реже слова и све то да штампа у истом писму и да је у штампању сасвим савестан".
Професор Сорбоне у Паризу Емил Оман писао је на једном месту: "Србима се, уопште, признаје више жара, више иницијативе него Хрватима: ускочке чете од којих су Млеци тако стрепили биле су састављене највишим делом од Срба. Од Јадранског мора па све до Железне капије хајдуци су се борили, убијали и бивали убијани, док су Хрвати, са својим пуковницима око њих, чекали заповести из Беча". Као ускоци се обично означавају првобитни досељеници из Босне, Рашке итд. Она пак лица која су из турског дела Славоније бежала на аустријски део називана су чешће пребези или прибези, но такође и ускоци.
Трећи, свакако најбројнији, део српских досељеника у границе некадашње Хрватске састојао се од организованих досељеника, који су са женама и децом и својим малом прелазили у Хрватску по сагласности и претходном одобрењу војних главара аустријске границе. Доцније је то био најчешћи начин прелаза границе и као масован једини. Најчешће их Хрвати зову Власима.
И о тим пребеглицама постоје само речи похвале. Ми ћемо изнети шта о томе саопштава проф. Радослав Грујић у једном свом кратком предавању, које је у ствари кондензован ексцерпт његове темељне студије под насловом "Aпологија Срба у Хрватској и Славонији", до које ја, на жалост, нисам могао доћи. У том свом кратком ексцерпту, где не понавља изворе, Грујић пише: "… Срби који се броје у најодличније турске крајишнике, не селе у Хрватску из каквог било страха, већ зато што су заиста искрено предани Хришћанству и образ им не допушта да подносе турска насиља..."
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
