Спорне територије Срба и Хрвата (17) - Aвари нису сасвим нестали, они су се утопили у Хрвате

Да у Хрватима, који су се прво помешали са Aварима или Обрима, има много аварске одн. обарске крви, то признају сви озбиљни научници: антрополози, историчари, етнографи. То се не може ни спорити, јер Aвара није сасвим нестало: они су се великим делом утопили у Хрвате.

Слични Aварима

Хрватски научник Томо Маретић каже без икаквих коментара: "Порфирогенит пише на једном мјесту да још у његово вријеме (у X вијеку) има међу Хрватима аварскијех остатака, који се и својом спољашношћу лако распознају од правијех Хрвата." На много места у својој књизи Маретић опонира Порфирогениту; овде му не опонира.

…И Aдам Прибићевић у једном свом новинском чланку реперкутује резултате науке кад каже: "Обара је много остало у западним крајевима од Дрине до мора, а највише у Хрватској. Честа су имена места и река која подсећају на њих, чак недалеко од Загреба. Обарска је реч и бан. У тим крајевима се и данас говори: "обарски ударати" (тј. нечовечно) "обарски викати." Хрватски философ Дворниковић писао је да су све гомиле криминалне, а хрватске подвучено. И то ће бити, ако је његов суд тачан, траг обарске крви. У тим крајевима има и данас обарских физиономија, четвртастих лица, с истакнутим јабукама".

Сад да видимо директно шта каже сам тај заиста велики и објективни хрватски научник Владимир Дворниковић. Он, између осталога, у својој Карактерологији Југословена пише: "Животна заједница са Aварима, пред вратима Империје и првом продирању на Балкан, морала је оставити своје трагове. Та заједница преко 200 година била је више паразитска него симбиотична и... морала је оставити карактеролошке и антрополошке трагове."...

Цитирајући Порфирогенита, "да се на једном делу становништва Хрватске добро познаје аварско порекло", Дворниковић додаје: Тај монголоидни потез... опажа се и дан-данашњи нарочито у панонском делу Јужних Словена; можемо мирне душе да допунимо Порфирогенита". И даље карактерише Aваре: "Aвари су морали бити један мозговно сужен свакој вишој култури неприступачан, монголски сој. Били су то савршени примерци дубоке "варварске психологије": животињски лакоми пљачкаши, грамжљиви сакупљачи блага које су као хрчкови вукли у некакве подземне јазбине ограђене зидом и насипом, брутални паразити на телу и души својих поданика, а усто, изгледа, и на садистичкој бази свирепи мучитељи".

Сељаци монголског изгледа

То проф. Дворниковић говори о Aварима на оном месту где износи њихов траг код Хрвата. На стр. 272 исте књиге каже Дворниковић: "Нешто лапоноидно, монголоидно у словенско-нордијском типу налазимо и данас подједнако на пољској Висли, у срцу Чешке, као и у Хрватском Загорју, Међумурју и Јужној Србији." Описујући слику сељака и сељанке из загребачке околине, Дворниковић каже да такву "ширину лица ниже очију као у Калмика... има око Загреба готово свака друга, трећа сељанка."

"Монголоидног порекла могла би бити садистичка свирепост која, каткад, закувана и подјармена у маси... проваљује из иначе мирног словеноидног кајкавско-хрватског сељака (нпр. линчовање из мржње или из сујеверја)".

Интересантна ствар да су савременици описивали Јелачићеву војску, састављену скоро сасвим од Хрвата, веома слично. Тако један савременик овако описује ту армију" барона Јелачића: "Претпоставите једну велику мускулозну прилику са тамно-жутим, прљавим монголским лицем која седи на малом козачком коњу... "Вођа Мађара Лајош Кошут овако их је описивао: "...Заиста, ко је ове дивље звери посматрао сасвим изблиза, или ко је у отвореној борби стојао према њима као писац ових редова, он ће морати да призна да нешто демонско лежи у овим стравичним приликама, чији изглед наше срце испуња језом. Нека човек помисли на те бештије. Високе, мршаве прилике, са дивљим изобличеним цртама, јагодицама које јако испадају, једном мрко-тамном бојом лица, чекињасто чупавом косом, и са тамним, буљавим очима са крвним жилицама и са крвавим подливима, то су ознаке ових црвенокабаничара или црвенокапа".

Aустријски етнограф Черниг, који је сав свој живот посветио испитивању етничких односа народа Aустрије у првој половини прошлог века, каже на једном месту и ово: "Брдски појас између Саве, Купе и Дрине, Доња Панонија или доцнија провинција Савија (још доцније Славонија) беше првобитно главно седиште панонских племена. Истина да је уз реке те области прошао главни поход Хуна, Гота и других немачких племена, доцније Aвара, Бугара и Славена, па ипак изгледа да су се одржали неки остаци илирских и панонских праплемена, који су се могли тим лакше да прикључе Славенима и тако да се изгубе међу њима... "

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.