Спорне територије Срба и Хрвата (15 ) - Срби сачували чисте своје расе
Данас је уопште усвојено гледиште да чистих раса нема нигде на свету, најмање пак у Европи. И то гледиште целокупне науке усвојио је читав свет - осим Хрвата! Као у свему другоме, тако и овде њихову болесну мегаломанију није могуће ничим умерити. Они себе сматрају најчистијом расом света, или пак једином чистом, а све остале народе, нарочито њихове суседе, нечистим, измешаним, упрљаним. Специјално, разуме се, Србе.
Они стално истичу како су Срби, досељени у Хрватској једна страшна мешавина Влаха, Куцовлаха, Цинцара, Цигана, Грка, Арнаута, мартолога, и кога све још.* Само не Срба. Срба, сматрају они, није ни било међу овим назови-Србима, или их је било сасвим мало. Али, гле чуда, откуд је мањина могла дати обележје тако страшној већини? Истина је да су Срби у огромној већини населили оне пределе Хрватске где и данас још живе. Било је међу њима примера за то могло би се навести на хиљаде.
Пријетње Србима
Тако свуда истицани хрватски публициста, Влахо Раић, пише ту скоро у емиграцији једну памфлетску књигу где Србе отворено назива "потомцима Влаха и Куцовлаха" (стр. 239), а онда још каже: Стр. 312:"... разбијена је етничка цјеловитост Хрватске и на опустјела огњишта домородаца Турчин је довео балкански нанос. "Стр. 144: "... кад је балкански налет угрозио темеље хрватске тисућљетне народне самобитности"... Министар правде НДХ Мирко Пук казао је на збору у Крижевцима да су Срби који су населили Хрватску" пљачкаши, талог и смеће са Балкана" и поручује им: "Или се уклоните из наше домовине милом, или ћемо вас истјерати силом..." (стр. 606 дела под 219), свакако, и нешто иноплемених, вероватно понеки Влах или Бугарин. Али су огромну већину представљали чисти Срби, најчистији који се уопште могу замислити (уколико је чиста раса могућа).
То није тешко накнадно доказати, чак и кад се не би знала првобитна постојбина ових досељеника. И претходни одељак то доказује. А сад још неки посредни докази. У целој топономастици насеља и крајева где Срби живе нема скоро трага ниједном другом језику сем српском. Ништа, ама баш ништа не указује на влашко, цинцарско или какво слично насеље. Међу презименима лица која ту живе има веома мало влашких, ни два посто. Крштена имена која су сачувана од најстаријег доба до дана данашњега изразито су српска. Ако се читају стари документи и данашње матице, скоро су иста.
Језик којим та маса говори, то је најчистији српски језик херцеговачког типа. Према Хрватима, данашњи Срби у Хрватској "дошли су међу Хрвате и пословенили се, а за чудо говоре сви штокавски и ијекавски, као у западној Србији, Рашкој, Црној Гори и Херцеговини, а не чакавски, кајкавски, као Хрвати", утврђује г. Адам Прибићевић (168, стр. 40). И заиста, кад не би било никаквог другог аргумента, овај би био довољан да хрватске тврдње обеснажи. Како би могли Власи, Цинцари и Грци донети у те пределе други српски језик и њим вековима говорити?
Светосавска вјера
Но, има још безброј других аргумената. Срби су донели собом своју српско-православну, светосавску веру, која није била својствена ни Грцима ни Румунима или Куцовласима. Они су српске светитеље поштовали, њима богомоље подизали (детаљи код Адама Прибићевића, 168, стр. 45), њима службе појали, њима се клели и њих у помоћ дозивали. Славу су славили као и пре, као и данас и увек, исте свеце. А пропо, они су донели собом и одржали до дана данашњега цео комплекс српства и српског православља, комплекс и у позитивном и у негативном смислу речи. Донели су и одржали све особине српског човека. Во первјех, народне песме и национални занос са којима су оне повезане. Веру у царску прошлост и царску будућност. Веру у српску мисију. Јунаштво које су код Срба истицали сви писци од Византије до данас. Чврст и непоколебљив карактер. Жељу за слободом и одвратност према кметству и феуду. Издржљивост и подношење тегоба које би сваки други народ сломиле.
Ево шта о томе последњем каже за Лику Јован Цвијић, наш најбољи етнограф (109, II, стр. 65):"Ово је област у којој се тешко живи и од чијег земљишта треба уз велике напоре отимати мршаве плодове. У овој се је средини развио чврст, готово челичан свет, који може подносити оскудицу и невоље као Црногорци. У Лици нема других предања осим оних о Косову, о Краљевићу Марку и о Немањићима, које је донело динарско становништво." Да су Срби под Турцима сачували најчистије особине своје расе, то је опште мишљење европске науке и оно ће бити изнето другом приликом и у другој књизи, поткрепљено највећим европским ауторитетима.
…Проф. Радослав Грујић наводи које су се све српске породице у северној Хрватској покатоличиле да би добиле племство (док је већи део остао сељак одбивши племство везано за конверзију). То су: Кукуљевићи, Драшковићи, Ожеговићи, Сладојевићи и други, који се "постепено уврштују у грофове, бароне и осталу хрватску властелу" (437, стр. 163). А те породице су давале и државнике "хрватске" и културне раднике којима се Хрвати поносе. Кад говори о тзв. "Дванаест племена Хрвата" у северној Далмацији, која су била срж хрватског племства од XII до VX века, Јиречек нарочито истиче да "нису сва имена словенског порекла.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
