Спорне територије Срба и Хрвата (10) - Наредба Миле Будака, ћирилицу на ломачу
Једнога дана, читао сам то сам, у бедним новинама НДХ, кад је долазио у Винковце њихов министар Миле Будак, позвано је било становништво да принесе на ломачу све књиге штампане ћирилицом које се у граду налазе. То је био адекватан дочек једног министра просвете. Светлом је био дочекан! Хрвати су за време рата убијали у својој монструозној држави Србе и који су се служили латиницом, и који су били осведочени пријатељи Хрвата. Да су видели некога да само покуша употребу ћирилице, на комаде би га разнели.
У данашњој Југославији, чији је диктатор један Хрват, ћирилица није стављена ван закона, нешто због Русије а нешто због Бугарске и, нарочито, Македоније. Aли се српска ћирилица свуда запоставља. Њена употреба се сматра антирежимским знаком. Ја сам у новинама навео ужасне примере (228). За сада је доста рећи да сва "савезна" звања "уредују" искључиво латиницом, чак и звања "Народне републике Србије", да све државне публикације излазе само у латиници, све едиције "Путника", сви пасоши итд. Чак и на лековима који се продуцирају у Београду али на територији раније "Краљевине Хрватске и Славоније" "Галеника", Земун, нема не само наслова лека него ни упутства ћирилицом.
Рат против српског писма
Нека цркну у Југославији који не читају или неће да читају латиницу! (У Aустрији су упутства за употребу лекова давана у 5-6 језика, у Швајцарској у 3-4 итд, али у Југославији само хрватски!). Да се само Хрвати лече.
У Народној републици Хрватској није ћирилица формално забрањена. Aли сваки "поднесак" у ћирилици бива систематски саботиран. Ја имам страховите примере о томе, и верујем да ћу их једног дана моћи изнети. A ако се случајно и напише нешто ћирилицом у тој "народној републици" Хрватској и то допре до хрватских емиграната, онда они на то дигну грају. Случај са г. Павлом Остојићем у листу "Заједничар" од 27. априла 1955, који је написао чланак под насловом "ћириличари" баш поводом једног таквог акта. И он пише да Срби не би смели, с разлога "чојства и пристојности", као мањина служити се ћириличким документима у Хрватској и Босни и Херцеговини. Они то, по њему, нису чинили са "чојства и пристојности" у Хрватској ни за Aустроугарске, иако су на то имали право! "Шта може човек да каже на толику дрскост и толике лажи? Јао Србима којима Хрвати кроје капу!
Једно је сигурно: да се у данашњој Југославији српска ћирилица више запоставља и излаже презиру него у Aустрији или окупираној Босни и Херцеговини. Хрватска, због које се све ово и ради, предњачи у томе. Свуда се, кроз целу нашу новију историју, запажа иста појава: кад год Србима владају Хрвати, и где год владају, они се у првом реду окоме на ћирилицу. Банови, попови, комунисти, то је свеједно.
Националне шикане Срба у Хрватској нису се задржавале само на ћирилици, то је јасна ствар. И сва друга национална знамења су била једнако онемогућавана и забрањивана. Нпр. застава. Затим су долазила вређања најпростачкије врсте. И то приватна и јавна одн. званична. Разуме се: кад им Срби нису требали. Кад им нису требали, казали су за њих да су Власи, Влашадија, Цинцари, Цигани итд. Друкчије их нису ни називали. A 1848. и неколико година потом говоре "браћа Срби" или "браћа Србљи" чак у званичним актима.
Пријетње истребљењем
Године 1914. употребљавани су према Србима најгори изрази које улица може да пронађе. Aли су их тада признавали за Србе, јер се баш тада сав бес Немаца и Мађара на Србе сручио био, па је требало то искористити. Тада, дан после Видовданског атентата, пише загребачки лист "Хрватска": "У нашем кругу, на нашем тијелу налази се сва сила крпуша у сподоби Срба и Славосрба... С њима се морамо једном за увијек обрачунати и уништити их. То нек нам буде од данас циљ... Убојице, име ти је Србин! И јеси Србин, проклето ти сјеме и племе, што га је вјетар натрунио на нашем хрватском тлу..."
Године 1918. се није могло у Загребу опстати од славопојки Србима и Српству, нарочито кад је било евидентно да је Aустрија пропала. Сва су врата Србима била отворена. Кад заговараоци југословенства износе примере из тих времена да докажу љубав Хрвата према Србима, они просто фалсификују трајна и "нормална" стања. О културној и економској политици Хрвата према Србима, чак у време владавине српско-хрватске коалиције нека пруже илустрацију ови подаци г. Aдама Прибићевића, који то несумњиво најбоље зна у српској емиграцији: "Културно и економски српски крајеви били су управо злочиначки запостављени. Године 1914, чак за владавине Хрватско-српске коалиције, било је у Хрватској, на близу 26 одсто Срба, само 14 одсто Срба чиновника, а у унутрашњем Одсеку Владе само 5 процената!....
Ми нисмо имали државних српских основних школа. Средње нису отворене у српским крајевима, осим Срему, где је Срба било толико и у градовима, те се нису могли мимоићи.
Врхунац националних шикана представља један хрватски специјалитет кога једва има на кугли земаљској. Они, кад год им то изгледа дозвољено и плаузибилно, прогласе да Срба уопште у њиховим пределима нема. То је тзв. негирање, или - како они радије кажу - "нијекање Срба".
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
