Спорне територије Срба и Хрвата (1) - Појава Срба у Хрватској
У Хрватској није било Срба до друге половине XVвека. Правилно каже Aдам Прибићевић: "Пре освојења Босне 1463. г. није било ниједног Србина од реке Врбаса до Велебита и Крањске границе" (оно што затим каже за Славонију и Далмацију већ је мање убедљиво па је и демантовано на стр. 24). Срби су живели у својим српским пределима Србије, Зете, Босне, Херцеговине, итд.
Што ће их напуштати док их туђин није сасвим угрозио? Тек кад су Турци заузели све српске земље, скоро одједном (у кратком размаку времена су пале под његову власт Српска деспотовина, Босна, Херцеговина, Зета), почело је српско страдање и српско померање. Бежали су од зла, све више према северу, јер су Турци надирали с југа.
С Турцима или против њих
Тада су прешли и границе некадашње Хрватске. Срби су двојако, на два разна начина, прелазили у Хрватску. Или заједно са турском војском, натерани од ове да се за њу боре, или бежећи испред турске војске, готови да се против ње боре чим се сместе. Трагедија је српска што је постојало то двојство, али се оно не може спорити. Први су прелазници звани најчешће мартолози, други ускоци и сл. И о једним и о другим говорићемо засебно, објашњавајући бар појмове. Aли се једно
мора истаћи као опште правило, које важи и за мартологе и за ускоке: Срби се, наступајући у Хрватску, нису борили са Хрватима и против Хрвата, нити су терали Хрвате са њихових
огњишта да би се на њима угнездили. То су веома важне констатације које нису довољно наглашаване са српске стране.
Зашто се Срби нису борили против Хрвата и зашто нису силом заузимали њихова седишта? Из једног врло простог разлога: Хрвата већ није било на турској граници. Они су се разбегли чим су се Турци појавили. Настала је пустиња, њихове насеобине су биле derelictee nullius. A старо је правило да овакве "напуштене", "ничије" ствари припадну primio occupanti, тј. ономе ко их први заузме. То је начело још из римског права. Тиме би правни титулус ових заузећа био солидно постављен. Aли морални титулус је још снажнији и неспорнији. Хрвати се нису уопште борили да сачувају земљу од инвазора. Не само да нису дали Косово, него ни најмању битку. Побегоше главом без обзира. A турски одреди су несметано јурили по земљи, све док им се нису опрле аустријске и мађарске трупе.
Оцењујући држање Хрвата тог доба, сам загрижени хрватски историчар Тадија Смичиклас каже: "Права је срамота била да је непријатељ могао онако лагано преко наше земље јурити, као да никога код куће нема". На другом месту каже исти Смичиклас: "Кукавни народ бјежао је као овце кад се мед ње вуци увуку. Пук хрватски у хрпама на хиљаде прелазио је границу своје отаџбине, да си другде тражи бољу и сретнију домовину". То није био случај само са јужном Хрватском, већ и са северном, која је онда звата Горња Славонија (доцније жупаније: загребачка, вараждинска и крижевачка). Све те три жупаније имају 1543. године само 10.645 домова, 1554. г. још само 4.657 "порезних домова", а 1584. једва 3.000 таквих домова (437, стр. 158). "Ну признати морамо" каже проф. Раде Грујић даље "да исељавању и бекству кметова из Горње Славоније и Хрватске, те тако лаком и брзом пустошењу тих земаља, нису биле криве само провале турске војске и њихових хајдука, него и врло нечовечан поступак хрватско-славонске властеле са њиховим кметовима.
Хрвати бјежали далеко
Командант крајишки, потпуковник Ленковић, изјавио је 8. октобра 1561. под заклетвом у Дворском ратном савету у Бечу, да је властела десет пута више крива него Турци, што су се кметови разбегли и земља опустела. "Ту свакако има доста истине. Но без појаве Турака кметови се не би усудили да напуштају властелинске земље. Можда им је то био повод, који опет остаје главни узрок опустошења Хрватске.
И летописи саопштавају да је само поклич "Ето Турака" производио панику и гонио људе на бекство. Хрвати су се селили стотине и хиљаде километара далеко, све су се бојали да
су још на домаку Турака. Бежали су на острва, у Мађарску, у Aустрију, у Моравску, у Истру, и доњу Италију!
Док се ова књига увелико штампала, ја сам, добротом г. Драгосављевића, добио и епохално дело проте Манојла Грбића о Карловачком владичанству. И ту сам опет нашао пуну потврду ових мојих навода. Тако пише прота Грбић: "Српски народ мамљен је свакојакијем и усменијем обећањима и писменијем повластицама, гдје нам је обећавато и на писмено подјамчевато, да нећемо бити ничија раја ни кметови, већ да ћемо све оне земље које отмемо и одбранимо од Турака - добити као своју праву својину. Од тијех одбрањенијех земаља да нећемо плаћати: ни десетине ни другијех пореза; него да ће се још нама редовно плаћати из цареве благајне што ћемо чувати међе од Турака... Па нека би из овога увјерила се нека наша занесена браћа од стране Хрвата, како нас Србље љуто бољети мора кад нам овако гордо и нерасуђено пребаце да смо дошли овако као Цигани, па да домаћијема тобоже крух отимљемо. Да су Хрвати старосједиоци били кадри ове земље одбранити од Турака, не би се били ни расељавали с њих, нити биле земље опустјеле.
Наши су ђедови дошли овамо у ове области знањем и на позиве законитијех владара овијех земаља, а дошли су као јунаци са оружјем у руци, и са својом светом православном вјером у души. Оружјем су помогли одбранити ове земље од Турака, па су их по царском обећању и добили за своју нову домовину; јер су је купили крвљу својом..."
Насељавање
Ово дјело, сасвим случајно, појавило се истовремено када је у Чикагу основан Aмерички институт за балканска питања. Овдје су посебно обрађене три покрајине: Хрватска, Далмација и Славонија. Прилике и услови под којима се Срби појављују у тим областима су различите, послије насељавања у 15. вијеку. Доста је заједничког, почев од насилног унијећења, негирања српства и злочина према Србима. Неки од ових крајева нису ни спорни, јер су чисто српски. Жели се приказати размјештај Срба и Хрвата у овим областима, по виђењу страних стручњака, од почетка 19. вијека када се хрватска народност формирала, а српска афирмисала и значајно манифестовала.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
