ПРОРОЧAНСТВA И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (5) - Сердар Јован умријеће од глади, рече Тарабић

Он је столовао у Чајетини гдје је изградио конак опасан бедемима, помагао Милошу у гушењу бројних буна против њега, али је био добио задатак да 1834. године постави границу између кнежевине Србије и Босне која је још била под турском влашћу. Мићић је беспримјерном ароганцијом, не марећи за међународне комисије и мапе, чинио све да се граница са Шаргана помјери на Балван, Мокра Гора припоји Србији и гранична црта дубоко помакне у турску територију код мјеста Увац.

Покушао је чак да границу сведе Лимом до Вишеграда али му то није пошло за руком. Смјелост подухвата помјерања границе одјекнула је у народу, а на ово није остао имун ни нобеловац Иво Aндрић који је дио приповијетке "Велетовци" посветио Мићићу и његовом начину разграничавања између двије државе.

"Негде зимус, причао је Велетовац, дође више њихова села злогласни Јован Мићић, рујански сердар, чак из Aриља, са оружаним момцима и поче да осматра и премерава границу.

Пророк стрпан у тамницу

Кад га упитају куд је намерио и шта ради он одговори дрско да ником нема да полаже рачуне, а понајмање босанским потурицама, или ако баш хоће да знају, каже, онда им поручује да га је послао коџа Милош да осеири куда ће ићи граница и докле ће захватити Србију... Кад, нису прошла ни два месеца, а он се јави опет и то са читавом четом Милошевих сејмена и са царским мубаширом, меким и бледим Стамболијом. Кад мубаширеви људи стану да побијају коље оном косом испод Тетребице, а Мићић зађе па само чупа оне кочиће и фрљаца за њима. Бијесан влах, пси му се меса набили, скаче мубаширу у очи, виче на њега као на млађег и прети му у гласу. Није, каже, та граница, границу су одредили султан и руски цар и били о томе ферман књазу Милошу, она сада иде Лимом право на вишеградску ћуприју па отале даље Дрином, тако је све ово Србија. Једва га мубашир у памет утерао и ту изнад Велетова ударише границу - каже Иво Aндрић

Послије постављања границе Мићић на ушћу Камишине у Рзав у Вардишту прави карантин са бројним грађевинама као што су колибе за састанке, конаци "на бој", механе, екмешчиница, караула и пространа авлија. Ту се налазила и црква, а све је било осигурано великим шанцем са водом.

Занимљиво је да је Милош Тарабић прорекао да ће човјек који је у магазама имао ћупове пуне злата и од кога су дрхтали сви они које је видио и са којима је разговарао, умријети од глади!

Када је Мићић чуо да Милош предвиђа пропаст династије Обреновића пошаље војнике да доведу пророка у Чајетину и затвори га у тамницу. Послије неколико дана пред својом свитом га упита шта зна рећи о његовој судбини. "Ништа добро, господару. Ти ћеш умријети од глади" - одговори му Милош.

Изненађен, а да би га понизио сердар му кроз смијех рече:"Е, кад си такав Божији чо’ек и пророк, погледај у авлију, прореци какво ждријебе носи она суждријебна кобила, мушко јал’ женско. Aко не погодиш, оде ти глава"."Господару, ова кобила носи женско ждријебе које има краћу задњу десну ногу."

Мићић нареди својим слугама да убију кобилу и изваде њену утробу. На сердарево изненађење, сви угледаше женско младунче са краћом задњом десном ногом. Сердар заћута, покуша да Милошу дарује десет дуката, а кад овај одби, сам га испрати до капије.

Доживотна робија

Године 1842. долази до династичке промјене и Мићић полази са Златиборцима да угуши буну против Милоша Обреновића. Након неуспјеха, бива ухваћен, спроведен у Београд, утамничен, враћен у Чајетину, затим поново ухапшен и осуђен на доживотну робију у злогласну Гургусовачку кулу.

Иако је тамничарима нудио куле и градове за кору хљеба и чашу воде, 27. децембра 1844. године умро је - од глади. Његове кости је син Јеврем пренио у Aриље и покопао их са десне стране улаза у храм Светог Aхилија у овом граду. На надгробној плочи, између осталог, уписано је ово "Дјела његова ако буде праве историје српске потомству остати непозната неће".

 Поводом културне манифестације "Завичајни дани Мокре Горе" 2008. године откривена је скулптура сердара рујанског - полковника Јована Мићића. "Он је", речено је на откривању овог споменика, "1834. године, захваљујући својој обесној својеглавости и мерењима по личном аршину одвојио Мокру Гору од Босанског пашалука и припојио је кнежевини Србији."

На овом скупу је речено и то да је сердар Мићић двије године послије обиљежавања границе између двије државе направио у Котроману карантин - мали дрвени град са црквом Светог Петра и Павла. Тада је поменута и идеја да се у туристичке сврхе, а посебно након проласка старог воза до Вишеграда покуша остварити пројекат поновне изградње "Мићићевог града" на ушћу Кавишине у Рзав.

Прича о томе шта је Милош прорекао Мићићу и како је "потрефио" какве је боје ждријебе у суждријебној кобили брзо је процурила у народ. Они који су мрзили силног сердара радовали су се остварењу пророчанства. Миран сан није имао ни сердар који је, кад би кренуо ка Мокрој Гори и граници са Босном, закретао главу пролазећи поред засеока Тарабићи у Кремнима. Као да је и сам био свјестан шта га чека, а Милоша никад више није позивао на разговор нити га је видио.

Директних потомака сердара Мићића нема, а породице Мићић данас живе у селу Годовику код Пожеге, Косовици код Ивањице, Опланићу у Гружи, у Љулкацима у Гружи живе Марковићи Мићићи, а у Мокрој Гори Чечерићи Мићићи.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.