ИНТЕРВЕНЦИЈЕ (8) - Крше људска права, а добијају војну помоћ
Током последњих година, филозофија морала и њој блиске науке проучавале су нешто што би се могло описати као дубоко усађена морална интуиција која можда представља и саму основу моралног просуђивања. Такве анализе концентришу се на измишљене примере који често откривају изненађујући степен истоветности ставова у разним културама, како код деце, тако и код одраслих. За илустрацију ћу, насупрот томе, узети један пример из стварног живота као увод у разматрање питања универзалности људских права.
Лоренс Самерс - који је касније постао секретар за финансије председника Клинтона, а сада је председник Универзитета Харвард - био је 1991. године главни економиста Светске банке. У једном интерном меморандуму, Самерс је заступао мишљење да би ова банка требало да подстиче пресељење индустрија које загађују околину у најсиромашније земље.
Универзална декларација УН
Разлог који је навео јесте да "мерење трошкова загађења које оштећује здравље треба да узме у обзир изгубљену зараду због повећаног оболевања и смрти". "С те тачке гледишта", закључио је Самерс, "загађивање штетно по здравље треба да се веже за оне земље где ће то изазвати најмање трошкове, а то су земље са најнижим надницама. Сматрам да се економској логици која стоји иза усмеравања токсичног отпада у земље са најмањим надницама нема шта замерити и да морамо имати храбрости да је уважимо".
Самерс је одбацио "моралне разлоге" или "бригу за друштвене последице" у вези са том идејом, јер се ти разлози "ионако увек могу тако формулисати да послуже за мање или више ефикасно противљење сваком предлогу Светске банке који иде у правцу либерализације". Овај меморандум процурио је у јавност и изазвао бучне реакције. Једна типична реакција потекла је од Жозе Луценбургера, бразилског државног секретара за животну средину који је написао Самерсу: "Ваш начин размишљања је савршено логичан, али потпуно ненормалан".
Модерни стандард за таква питања је Универзална декларација о људским правима коју је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила 1948. године.
Члан 25 гласи: "Свако има право на животни стандард који одговара здрављу и благостању њега и његове породице, укључујући исхрану, одећу, смештај и медицинску заштиту, потребне социјалне услуге и право на заштиту у случају незапослености, болести, инвалидитета, удовиштва, старости или недостатка средстава за живот због околности на које он није могао да утиче".
Готово истим речима, ове одредбе потврђене су и у конвенцијама Генералне скупштине и у међународним споразумима који се односе на "право на развој". Изгледа да је прилично очигледно да ова дефиниција универзалних људских права одбацује беспрекорну логику главног економисте Светске банке као дубоко неморалну, ако не и сулуду - што је став који има практично универзални карактер.
Наглашавам реч "практично". Западна култура осуђује неке нације као "релативистичке", јер селективно тумаче Универзалну декларацију. Aли, изгледа да се највећи релативиста налази у најмоћнијој држави на свету. Он је лидер "просветљене државе" која је сама себе прокламовала као такву.
Пре месец дана, амерички Стејт департмент објавио је свој годишњи извештај о људским првима. "Унапређење људских права није само елемент наше спољне политике, то је основа наше политике и наша главна преокупација", рекла је Пола Добријански, државни подсекретар за глобална питања.
Злочин тајних служби
Пола Добријански је била помоћник државног секретара за људска права и хуманитарне послове у доба Регана и Буша старијег и покушавала је да разбије оно што је називала "митом" да "економска и социјална права представљају људска права".
…У свету постоји забринутост, и то оправдана, због америчког трговинског и буџетског дефицита који су и даље у порасту. Сасвим уско повезан с тим је и растући демократски дефицит и то не само у Сједињеним Aмеричким Државама него на Западу уопште. Богати и моћни имају све разлоге да желе што је могуће више удаљити јавност од могућности да учествује у избору политике и примене мера, што представља други разлог за забринутост, потпуно засебан у односу на универзалност људских права.
Управо је прошло двадесет и пет година од убиства бискупа Оскара Ромера из Ел Салвадора, познатог под надимком Глас безгласних и петнаест година од убиства шесторице водећих латиноамеричких интелектуалаца, језуитских свештеника, такође у Ел Салвадору. Овим догађајима обележена је једна ужасна деценија, деценија осамдесетих година двадесетог века у Централној Aмерици. Ромера и интелектуалце - језуите убили су припадници тајних служби које је наоружао и обучио Вашингтон. Многи од одговорних за ове злочине или њихови ментори и дан данас се налазе на истим функцијама.
Бискуп Ромеро је убијен непосредно након што је написао писмо председнику Картеру у коме га моли да не шаље помоћ војној хунти у Салвадору, јер ће то "само појачати репресију која се већ практикује против народних организација које се боре за одбрану својих најосновнијих људских права". Државни терор је после тога ескалирао, као и увек, уз подршку СAД и уз ћутање и саучесништво Запада.
Слични злочини дешавају се и данас, а врше их војне снаге, наоружане и обучене од стране Вашингтона и уз подршку западних савезника. (На пример, у Колумбији која је предводник у хемисфери по кршењу људских права, а уједно и водећи прималац америчке војне помоћи.)
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
