ИНТЕРВЕНЦИЈЕ (5) - Изгубљена шанса за мир Израела и Палестине
Израелско-палестински сукоб и даље је основни узрок блискоисточног хаоса и патње. Aли, излаз из ћорсокака није недостижан. У краткорочном периоду, једино изводљиво и колико-толико пристојно решење налази се негде на линијама дугогодишњег међународног консензуса који се своди на идеју о две државе око границе (Зелене линије) са мањим прилагођавањима око чега би се договориле две стране.
У међувремену, израелско решење које ужива америчку подршку, заједно са инфраструктурним пројектима, изменило је значење појма "мањи". Aли, без обзира на то, на столу и даље остаје неколико програма концентрисаних око идеје две државе.
Међу њима је најзначајнији Женевски споразум који је у децембру 2003. године изнела група истакнутих израелских и палестинских преговарача који раде мимо званичних канала.
По диктату великих
Женевски споразум обухвата детаљни програм размене територија и осталих аспеката поравнања у односу један према један и онолико је добар колико је то било могуће постићи имајући у виду неопходност да га подржи и америчка администрација. Чињеница реалне политике јесте да Израел мора да се понаша у складу с оним што му диктира велика сила.
Буш-Шаронов "план дезангажовања" представља у ствари план експанзије и интеграције. Док Шарон позива на неку врсту повлачења из појаса Газе, сазнајемо да ће "Израел инвестирати десетине милиона долара у насеља на Западној обали", истиче Џејмс Бенет цитирајући речи израелског министра финансија Бењамина Нетањахуа из његовог интервјуа "Њујорк тајмсу". Други извештаји указују на то да ће се радови изводити на палестинској страни "зида раздвајања".
Изградња насеља у супротности је са "аутопутем" тј. планом који је добио Бушову подршку и у коме се позива на "заустављање свих активности везаних за насељавање".
…Питање које се сада поставља гласи: да ли су израелске и палестинске заједнице толико међусобно испреплетане на окупираним територијама да је било каква подела немогућа?
Прошле године у новембру, међутим, бивши руководиоци Шин Бета, израелске тајне службе, у принципу су се договорили да би Израел могао и да би требало да се потпуно повуче из појаса Газе. На Западној обали, 85 до 90 одсто насељеника отишло би када би им се обезбедио неки "једноставан економски план". Женевски споразум је заснован на сличним претпоставкама које делују реалистично.
Од 1967. до 1973. године таква двонационална федерација деловала је као нешто сасвим изводљиво у односима између Израела и Палестине. Током ових година, комплетан мировни споразум између Израела и арапских земаља такође је био сасвим изводљив и заиста је био понуђен од стране Египта 1971. године, а затим и од стране Јордана. Већ 1973. године ова шанса је била изгубљена.
Оно што је изазвало промену био је рат из 1973. године који је довео до промене ставова Палестинаца, ставова у арапском свету уопште и на међународној сцени и њиховог померања у прилог националних права Палестинаца што је за последицу имало да је резолуцији Уједињених нација бр. 242 (од 22. новембра 1967. год.) придодата одредба о палестинској држави на окупираним територијама са којих би се иселили Израелци. Међутим, Сједињене Aмеричке Државе једнострано блокирају ову резолуцију већ пуних тридесет година.
Палестинци у кавезу
Резултати такве политике су ратови и уништење, сурова војна окупација, преузимање земље и ресурса, отпор, све учесталији циклуси насиља, међусобна мржња и неповерење. Овакве последице неће саме од себе нестати.
Да би се остварио неки напредак, потребно је да све стране чине компромисе. Шта је то фер компромис? Најближе некој дефиницији била би формула по којој би компромисе требало прихватити ако су најбољи могући и ако могу водити у правцу нечега бољег.
Шароново решење изражено кроз "две државе" које оставља Палестинце у кавезу у појасу Газе и у кантонима расутим по половини територије Западне обале, никако се не би могло уклопити у горњу дефиницију. Aли, по мом мишљењу, Женевски споразум се, ипак, приближава овим мерилима и, према томе, треба да буде прихваћен бар као основа за израелско-палестинске преговоре.
Једно од најтежих питања јесте право Палестинаца на повратак. Палестинске избеглице се ни у ком случају не би одрекле овог права, али у свету оваквом какав је, а не у неком имагинарном свету о коме се дискутује током разних семинара, то право неће бити уважено у Израелу или ће евентуално бити уважено у неком сасвим ограниченом степену. У сваком случају није лепо махати неостваривом надом пред очима људи који живе у беди и понижењу.
Боље је уложити некакав конструктиван напор да се ублажи њихова патња и реше њихови проблеми у реалном свету.
Идеја о решењу путем стварања две државе у складу са постојећим међународним консензусом прихватљива је широким слојевима израелског друштва. У те слојеве спадају чак и екстремни јастребови које много мучи "демографски проблем" тј. проблем великог броја нејевреја у "јеврејској држави". Ова група је чак изнела (срамни) предлог да делови густо насељени Aрапима буду премештени из Израела у нову палестинску државу.
Већина Aмериканаца такође подржава идеју решења које предвиђа две државе.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
