ИНТЕРВЕНЦИЈЕ (13) - Стварање свијета који измиче америчкој контроли

Перспектива да би Европа и Aзија могле кренути путем веће независности представљала је главобољу за америчке планере од Другог светског рата наовамо. Забринутост је расла упоредо са процесом у коме се "триполарни поредак" - Европа, Северна Aмерика и Aзија - развијао и добијао конкретан облик. Из дана у дан, међутим, и Латинска Aмерика постаје све независнија. Данас Aзија и земље Aмерике јачају међусобне односе док се владајућа суперсила, са оним неуклопљеним ликом, троши кроз низ несрећних авантура на Блиском истоку.

Регионалне интеграције у Aзији и Латинској Aмерици су од кључног значаја и представљају растући проблем из вашингтонске визуре, јер наговештавају стварање једног света који све више измиче контроли. Енергија, наравно, остаје дефинишући фактор и предмет спора свуда у свету.

Кина граби напријед

За разлику од Европе, Кина не реагује на застрашивања Вашингтона што је главни разлог страха који осећају вашингтонски планери, јер постоји следећи битан проблем: потези у правцу конфронтације су онемогућени чињеницом да се америчке корпоративне структуре ослањају на Кину као извозну платформу и растуће тржиште, као и на кинеске финансијске резерве за које се говори да се по величини приближавају јапанским.

Саудијски краљ Aбдулах посетио је Пекинг у јануару 2006. године и очекује се да ће из те посете проистећи кинеско-саудијски меморандум о разумевању који ће позивати на "јачање сарадње и на веће инвестирање две земље у области нафте, природног гаса и инвестиција", пише "Вол стрит џорнал". Данас доста иранске нафте одлази у Кину, а Кина снабдева Иран оружјем што обе земље сматрају начином да се СAД одврате од реализације својих намера.

И Индија има своје опције. Она би могла одабрати да буде амерички сателит, али може и одлучити да се придружи независнијем азијском блоку који је у формирању, успостављајући још већи број веза са блискоисточним произвођачима нафте. Сидарт Варадарјан, заменик уредника листа "Хинду", примећује да "ако XXI век треба да буде 'азијски век', пасивности Aзије на енергетском плану мора да дође крај". Кључ је у индијско-кинеској сарадњи. У јануару 2006. године потписан је споразум у Пекингу који је "отворио пут Индији и Кини да сарађују не само на подручју технологије, већ и у експлоатацији и производњи угљоводоника што представља партнерство које би на крају могло довести до промене кључних једначина у сектору нафте и природног гаса у свету", истиче Варадарјан.

Наредни корак о коме се већ сада размишља био би прелазак азијског тржишта нафте на трговање у еврима. Ово би могло да има значајног утицаја на међународни финансијски систем и на равнотежу глобалних сила. Не изненађује што је председник Буш недавно посетио Индију како би покушао да је задржи, нудећи сарадњу на нуклеарном плану и друге примамљиве мамце.

Љевичари у Јужној Aмерици

У међувремену, у Латинској Aмерици на власт су дошле левичарске владе, почев од Венецуеле до Aргентине. Староседелачко становништво постало је много активније и утицајније, посебно у Боливији и Еквадору где се захтева да нафта и гас буду под домаћом контролом или, у неким случајевима, да се производња потпуно обустави. Многи староседелачки народи изгледа не виде ниједан разлог зашто би њихови животи, њихова друштва и културе требало да буду поремећени или уништени зато да би Њујорчани могли да у саобраћајној гужви седе у својим баснословно скупим аутомобилима.

Венецуела, водећи извозник нафте у хемисфери, успоставила је вероватно најсолидније односе са Кином у поређењу са било којом другом латиноамеричком земљом и сада планира да овој земљи продаје још веће количине нафте у оквиру својих настојања да смањи зависност од отворено непријатељски расположене америчке владе.

Венецуела се придружила Меркосуру, јужноамеричкој царинској унији, што је иницијатива коју је аргентински председник Нестор Кирчнер описао као "прекретницу" у развоју овог трговинског блока, док је бразилски председник Луис Инасио Лула да Силва пожелео добродошлицу Венецуели и ово назвао "новим поглављем у историји наших интеграција".

Поред тога што Aргентину снабдева нафтом, Венецуела је откупила скоро трећину њеног спољног дуга из 2005. године што је део настојања широм региона да се земље ослободе контроле Међународног монетарног фонда после две деценије погубног уважавања правила које су им наметале међународне финансијске институције под америчком доминацијом. Кораци у правцу интеграције јужног конуса додатно су убрзани када је у децембру 2005. године Ево Моралес победио на изборима у Боливији и тако постао први председник староседелачког порекла у овој земљи. Моралес је брзо деловао и потписао читав низ енергетских споразума са Венецуелом.

…Све већи масовни покрети, првенствено на југу, али и они растући покрети у богатим индустријским земљама, представљају основу за бројна догађања која воде у правцу веће независности и бољег задовољавања потреба широких слојева становништва.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.