Čišćenje Srba (11)

Glas Srpske 04.05.2007 00:00

Dok je ispitivao zarobljenike, civil istražitelj je na stolu držao slike Ante Pavelića - uzora ustaštva uskrslog u ponovljenom ratu protiv Srba

Ponižavali i tukli oficire Treba ih sada sve na Dravi pobiti i neka plove do Beograda - rekao je jedan policajac glasno da čuju svi koje su postrojavali pored NjC-a varaždinske sportske dvorane - svjedočio je M.M. U Bjelovaru su najviše tukli zarobljene Srbe koji su imali činove. Popunjavali smo neke formulare u koje smo morali upisati da je Hrvatska lijepa, da je to moja domovina i da ja volim Hrvatsku, kaže svjedok R.M. Zarobljenik M.M. iz Bjelanovca u pakračkoj opštini, koji je sa oko sedamsto zarobljenika iz sela ovog dijela zapadne Slavonije dopremljen u Varaždin na ispitivanje petog maja 1995, nastavlja svoje kazivanje Fondu za humanitarno pravo zabilježeno u izbjeglištvu juna ili jula iste godine u istočnoj Slavoniji. Saslušavanje uz uobičajeno maltretiranje i batinanje, odnosilo se na vrijeme iz 1991. godine, kada je obolio: Rekao sam im da sam se 15.9.1991. godine prehladio i razboleo, tako da sam sve vreme bio u sanitetu u Bjelanovcu i da nisam učestvovao u napadu na Pakrac i Lipik. Ispitivali su me oko vremena, a onda su me vratili u (sportsku) dvoranu, gdje su bili ostali zarobljenici. Dolazila je HTV i snimala nas. Tada nas je obišao i Međunarodni crveni krst. Ja sam registrovan pod brojem 322061. Treba ih sve pobiti Sedmog maja oko 6 časova došao je u salu njihov zapovednik i prozvao oko 100 ljudi, koje su odveli u nepoznatom pravcu. Vraćeni su za ručak. Izgledali su strašno. Bili su premlaćeni, izvučene košulje iz pantalona, trava na leđima. Kasnije sam saznao da su ih vodili negdje na Dravu, na neku livadu i tamo tukli, prislanjali pištolje i na druge načine maltretirali. Istog dana oko 17 časova, zapovednik je ponovo došao i ovog puta prozvao oko 110 ljudi. Naredio im je da formiraju red kod NjC-a. Prozvan sam i ja. Jedan je policajac dobacio: Treba ih sada sve na Dravi pobiti i neka plove do Beograda. Živeo sam u strahu da će da nas izvedu napolje i likvidiraju. Drugi policajci su dobacivali da nas vode na razmenu. Međutim, onda su nam rekli da nas puštaju kući. Dozvolili su mi da idem da tražim svoj sat, ali ga nisam našao. Potrpali su nas u dva autobusa i oko 21 čas su nas povezli prema Zagreb. U Pakrac smo stigli oko 23 časa, a zatim su nas odvezli n do naselja Gavrinica i isterali iz autobusa. Pustili su nas da idemo svako svojoj kući. Bila je ponoć, mrak, ništa se nije videlo. Nisam smeo sam da idem u Šeovicu nego sam prespavao u Japagi kod prijatelja. Sutradan sam se sa porodicom upisao za odlazak u konvoju... R.M. iz Šeovice, pripadnik 51. brigade, predao se hrvatskim snagama 4 maja 1995. godine u Šeovici. Sa ostalim muškarcima odveden je u Bjelovar R.M. svjedoči: Kad je došlo naređenje da se preda oružje sakupili smo se kod skladišta u Šeovici. Naša brigada je trebalo da vrati 500 pušaka. Nas iz brigade bilo je oko 800. To su ljudi iz Kraguje, Smetlice, Kričke, iz Rutalja, Benkovca. Do podne smo predali oružje. Sporazum je bio takav da se preda oružje i da neće biti zarobljavanja. Oko 17 časova Hrvati su sve blokirali, zarobili nas i oterali pešice za Pakrac. Tamo su nas utovarili u autobuse. Znam da je za Bjelovar pošlo 22 autobusa i da su od toga devet otišli u Varaždin. Međunarodni crveni krst nas je pratio sa troja ili četvora kola. Ja sam ostao u Bjelovaru. Smestili su nas u sportsku dvoranu. Taj logor su držali vojna i civilna policija. Bilo je preko hiljadu ljudi. Bilo ih je i do 75 godina starosti. Pokušali su sve muškarce koje su našli. Tamo sam bio četiri dana i bio sam četrdeset prvi na ispitivanju. Zato sam tako kratko ostao. Prvog dana su u kupatilu pretučena dvojica Srba. Ne znam im imena. Neko od Hrvata je to prijavio Međunarodnom crvenom krstu i od tada su posmatrači stalno bili u Bjelovaru. Mene su evidentirali drugog dana pod brojem 511182. Tog dana, kada su bili delegati iz Crvenog krsta, hrvatska policija nam je delila sokove. U Bjelovaru su tukli samo neke. Ljudi su bili razvrstani po činovima i najgore su prošli oficiri. Tukli su pre ispitivanja. Stevo Harambašić je dobio najviše batina. Stalno su ga vodili na ispitivanje. A u dvorani, pred nama su ga ponižavali, pljuvali i nazivali -đenerale. Takođe su svi komandiri bili tučeni. To se videlo po njima kada su se vraćali sa ispitivanja; bili su crni i teško su hodali. Nismo smeli da razgovaramo, ali bilo je vidljivo ko je na ispitivanju tučen. Slikani kao kriminalci Ispitivali su nas u Okružnom zatvoru. Prvo bi došli u dvoranu, izdvojili nekoliko, potrpali u kombi i odveli. Mene su ispitali posle dva dana. Kada smo došli u okružni zatvor prvo su nas slikali sa svih strana, kao kriminalce. Dok sam čekao u hodniku na slikanje počeli su da tuku. Tukao me je ko god je prošao, rukama, nogama. Posle slikanja, ti koji su nas fotografisali uzimali su podatke. Popunjavali smo neke formulare i na jednom mestu morao sam da napišem da je Hrvatska lijepa, da je to moja domovina i da ja volim Hrvatsku. Tako su mi rekli da napišem i napisao sam. Na kraju su nam uzeli otisak prsta. Posle su me odveli u ćeliju da čekam. Onda su me odveli u sobu na sprat na ispitivanje. Ispitivao me neki u civilu. Visok, star oko 40 godina, smeđ, malo jače građe. Na stolu u kancelariji, ispod stakla je imao slike Ante Pavelića. Tog dana je ispitivano nas sedam i svi smo bili u različitim sobama. Sećam se da su samnom bili Vukadinović Rade iz Lipika, komandir bataljona, koji je tučen, Đurić Mirko iz Pakraca, optužen da je ratni zločinac, najviše je tučen.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.