Intervju: Biljana S. Spasić, autor knjige "Zašto Srbi nest
Glas Srpske
Intervju: Biljana S. Spasić, autor knjige "Zašto Srbi nest
Ratovi, abortusi, raseljavanja, samoubistva glavni razlozi što danas u Srbiji ne živi procjenjivanih 27 miliona Srba, nego samo 6,2 miliona. Srbi jedan od prosječno najstarijih naroda, odmah iza Japanaca...
Po riječima mr Biljane S. Spasić (53), profesorke menadžmenta u Ekonomskoj školi u Kragujevcu, počelo je ovako:
- Kada sam radila svoj magistarski rad suočila sam se sa saznanjem da moj narod nestaje, da boluje od strašne bolesti "bele kuge". I, konstatovala sam da danas u Srbiji nedostaje 21 milion Srba! Naučnici su, naime, tvrdili kako će u Srbiji početkom novog milenijuma živeti 40 miliona stanovnika - od čega 27 miliona Srba. Kada sam saznala, baveći se demografskim problemima, da u Srbiji ima samo 6.212.000 Srba, počela sam da istražujem; prosto sebi da odgovorim: gde je moj narod i šta će biti sa mojim narodom. I ova knjiga ("Zašto Srbi nestaju?", koja je doživela već devet izdanja - naša primjedba) jeste zapravo studija jedne Srpkinje koja se ne miri s činjenicom da njen narod nestaje, nego traga i istražuje, pita se i pronalazi puteve za "ustajanje iz nestajanja".
Istraživanja su je - objasniće - dovela do saznanja da Srbi nestaju u genocidima, kao nijedan drugi narod na svijetu ("u poslednjih sto godina ratovali smo osam puta!") i proračunala je da je u posljednjem stoljeću stradalo preko četiri miliona Srba i to u najboljem reproduktivnom dobu!
- Drugi vid nestajanja srpskog naroda jesu abortusi ili kako ja to kažem - čedomorstva (o tome govori njena nova knjiga "Svetinje života i čedomorstvo" - naša primjedba). U matici, u Srbiji, samo na godišnjem nivou, procenjujemo, napravi se preko 300 hiljada abortusa. Ne znamo za privatne klinike, zato kažemo procenjujemo. To znači da u poslednjih 20 godina na svet nije došlo šest miliona onih koji su mogli biti rođeni. Koji su mogli biti i duhovnici, književnici, naučnici... pa ne bismo danas imali prazne škole, škole u kojima zvono zvoni za jednog đaka. Ne bismo imali, kao što imamo u matici, potpuno napuštena i prazna sela. Ne bismo imali prosečnu starost najveću na svetu posle Japanaca (41,2 godine), a Srbi u centralnoj Srbiji imaju 40,9 godina prosečnu starost - što znači da je tu prosečan Srbin ušao u petu deceniju života. Treći vid nestajanja jeste dijaspora ili rasejanje. Ove Srbe niko ne beleži, ali procenjujemo da je preko četiri miliona Srba raseljeno na pet kontinenata u više od 120 zemalja sveta. Ono što nas tu brine jeste njihova laka sklonost ka asimilovanju. Čim odu u tuđu zemlju oni veoma lako primaju i tuđinski jezik i tuđinsku kulturu i sve tuđinsko, a zaboravljaju svoje, tako da se veoma lako rasplinjuje njihovo nacionalno biće. Decu ne uče srpskom jeziku, nego celokupan intelektualni i genetski potencijal stavljaju na raspolaganje drugim narodima. Četvrti vid nestajanja Srba je - u samoubistvima. Samo za godinu dana oko dve hiljade samoubistava se izvrši u Srbiji. Uglavnom to čine mladi ljudi pod uticajem satanističkih sekti! Eto, dakle, odgovora na pitanje gde je 21 milion Srba!
GLAS PLUS: Šta kažu demografske slike iz Republike Srpske?
BILjANA SPASIĆ: Na to vam ne mogu odgovoriti celovito. Gostovala sam u mnogo gradova Srpske... Nedavno sam besedila na Palama na Konferenciji beba, pre sam bila u Banjoj Luci, Bijeljini, Derventi... No, nemam valjane upoređene podatke zato što je Srbija 2002. godine napravila popis stanovništva, a ovde, kao što znate, popisa odavno nije bilo. Postoje samo procene i pretpostavke. Šta onda znamo? Znamo da u većem broju gradova Republike Srpske, takođe, nema prirodnog priraštaja, jer je natalitet manji od mortaliteta. Evo i po istočnoj Hercegovini to pretežno slušamo. S izuzetkom Berkovića, gde su mi posle predavanja rekli da se u njihovoj opštini više dece rađa nego što ljudi umire. Poznato mi je da je u Srbiji po bračnom paru 0,81 dete, dok u Republici Srpskoj imate, prema procenama, 1,2 deteta po bračnom paru! Takođe, ponoviću: prosečna starost u centralnoj Srbiji je 40,9 godina, ovde u Republici Srpskoj je nešto malo viša od 30 godina... Dobila sam nezvanične podatke da je ovde i manji broj čedomorstava nego u matici.
GLAS PLUS: Selo je nekada hranilo grad i bilo baza humane reprodukcije. Stiče se utisak da su i demografska posrnuća o kojima govorimo počela sa krizama u selu?
BILjANA SPASIĆ: Sigurno... Kada je, u nekadašnjoj Srbiji selo bilo zdravo, hrana nije bila skupa. Danas je hrana u Srbiji na nivou najskupljih gradova u svetu Tokija, Londona, Njujorka. Nadalje: kad je selo prestalo da rađa Srbijom je zavladala bela kuga. Srpsko selo je sada stravično uništeno. Do te mere da su ga negde ljudi potpuno napustili poput Vukojevca, Pljačkovice i niza sela oko Kuršumlije, Vranja, uopšte juga Srbije... Recimo, selo Praču kod Dimitrovgrada, dele dva stara čoveka kojima je po 80 godina! Ili, na primer, bila sam u mojoj rodnoj Šumadiji, u selu Dobroselica kod Rekovca: tu već 50 godina nijedna beba nije rođena, nijedna kolevčica se nije zanjihala!!! Proračunala sam da se u ovom delu Srbije na sedam sela godišnje rodi samo jedna beba!!!
Najkraće: srpsko selo odaje stravičnu sliku. A ako nam nije zdravo selo, onda se ta bolest sela neminovno prenosi na grad. Tako da mi danas imamo mrtvo, razbijeno, feminizirano selo - sa starim bakama; selo u kome nema života, nade... i nema rađanja. I imamo, s druge strane dinosaurusa - megalopolis Beograd. Dakle imamo zgrade u Beogradu u kojima je, metaforično kazano, celo jedno selo - gde niko ne radi, niko se ne vraća na selo, ni tu ne rađaju zato što su nezaposleni (nemaju uslova)... I, eto, nas u začaranom krugu u kome se pitamo: možemo li uopšte naći izlaz.
GLAS PLUS: Pa, možemo li?
BILjANA SPASIĆ: Možemo. Celu drugu polovinu svoje knjige posvetila sam tim putevima za izlazak... Da ne verujem u to ne bih ni napisala ovu knjigu, kao ni ovu novu koja se zove "Svetinje života i čedomorstvo", ne bih putovala ovako o svom trošku i držala predavanja, apelovala u prvom redu na mlade da shvate da je ovo, u stvari, naše esencijalno pitanje...
GLAS PLUS: Govorili ste o tom i Srbima u inostranstvu u Americi, Evropi..?
BILjANA SPASIĆ: Hm... Moj utisak je, govorim sad kao pojedinac... Držim u Čikagu predavanje i obraćam se zemljacima sa "dragi moji amerikanski Srbi", a ustaje Srbin i veli: "Gospođo, ja nisam Srbin, ja sam Amerikanac; ja sam Amerikanac sa tamo nekim srpskim poreklom". Ili kriju da su srpskog porekla, ili kada govore, govore to tako kao nešto manje važno. Videla sam, iskreno, jednu stravičnu situaciju u Skandinaviji, u Velikoj Britaniji, u Americi, u Kanadi - Srbe koji više ne znaju šta su; koji hoće da budu Austrijanci, Englezi, Amerikanci... Sve svoje su bacili pod noge - i slavu i slavsku sveću i ćirilicu i jezik... I, hoće po svaku cenu da budu neko drugi. Svi imaju državljanstvo zemlje u kojoj jesu...
... Srela sam u SAD ljude koji kažu da po 40 godina nisu dolazili u zavičaj, niti će dolaziti, niti žele. Znači totalna jedna asimilacija. Ono što me je posebno razočaralo kao prosvetnog radnika jeste suočavanje sa činjenicom (da ne pominjem mešovite brakove - gde deca u mešovitom braku apsolutno ne znaju srpski jezik), videla sam brakove: i muž i žena Srbi, a dete u prvom kolenu ne zna srpski jezik. Dakle, kad odu u Evropu odmah se pretvore u trkače za sticanjem novca, tako da im dete koje tokom celog dana u školi, polako i sasvim prima kulturu zemlje domaćina... Roditelji u trci za novcem, za sticanjem - potpuno zaboravljaju ili ne stignu da ga nauče maternjem jeziku!?
GLAS PLUS: Ima u Evropi i drugačijih primjera...
BILjANA SPASIĆ: Ima, naravno... Ja sam na kongresu Ujedinjenja svih Srba u Švajcarskoj čula kako su sva grčka deca u Švajcarskoj pokrivena dopunskom nastavom na grčkom jeziku, organizovani su autobusi koji skupljaju tu decu, deca odlaze u grčku crkvu: pevaju na grčkom, ceo dan je posvećen grčkoj kulturi... Odnosno i sama sam videla Albance, Grke, Turke, Alžirce kako ljubomorno čuvaju svoje nacionalno biće. Na moje pitanje: "dobro braćo, evo imate primere, zašto ih ne sledite?", odgovor je, nažalost, bio: posvađani smo - ne možemo da se dogovorimo!
I dok su sva grčka deca, recimo, obuhvaćena dopunskim školama, na nivou Evrope samo 0,2 odsto srpske dece obuhvaćeno je dopunskom nastavom na srpskom jeziku! Možemo nabrojati na prste gradove gde se to radi. Znači, ne ulažemo dovoljno. Ne smatramo da je to važno. A sigurna sam ( i sama sam kraće vreme živela u inostranstvu - u Belgiji) da roditelji veliki greh prave prema svojoj deci ako ih ne nauče maternjem jeziku i ako im ne razviju ljubav prema zavičaju. Mi možemo da živimo u bilo kojoj zemlji sveta, ali zavičaj je samo jedan! Možete da živite gde hoćete, a tu jednu otadžbinu nosite u srcu! E, to se ne neguje... Nepošteno je što se to ne neguje... Ja sam i sama roditelj, baka, i, evo, pedagog: pa znam da je bolje da roditelji ostave deci duhovno bogatstvo nego materijalno. A oni rade obrnuto. Grabeći za materijalnim, potpuno osakaćuju svoje dete u tom pogledu!
GLAS PLUS: Bijela kuga je prisutna i kod Šveđana, Francuza i Nemaca...
BILjANA SPASIĆ: Jeste, ali nije tako problematična kao kod Srba. Nisu razmere nestajanja tako dramatične. U Evropi su trenutno najdramatičnije razmere kod Srba. I ako ništa ne učinimo, prva zemlja koja će biti zauzeta od naroda koji rađaju biće Srbija, a Srbi će biti prvi narod koji će usled toga nestati. I zato sam ja ustala kao Srpkinja da idem da pozivam na rađanje... Uz to, mi smo (Srbija) jedina zemlja na svetu u kojoj hara bela kuga, a nemamo Ministarstvo za brigu o porodici Srbije, mi nemamo definisanu natalitetnu politiku, ni strategiju opstanka. To malo što se čini, nedovoljno je, i sa zakašnjenjem...
GLAS PLUS: Kakvi su vam utisci nakon serije predavanja po istočnoj Hercegovini? Šta su vam u vezi s ovom dramatičnom temom rekli sami Hercegovci?
BILjANA SPASIĆ: Stekla sam utisak da su predavanja slabo posećena i da ljudi za ovo esencijalno pitanje nisu dovoljno zainteresovani. Ovo je, ja ću i pored toga ponoviti, esencijalno pitanje. Ako nema matice nema ni Republike Srpske. Mi smo jedan narod, sticajem okolnosti, podeljen u dve države... Kad kažem da nisam zadovoljna, još ću nešto dodati: ako poredim sa maticom, posebno sa mojom Šumadijom - gde totalno neinteresovanje vlada, gde je glavno provoditi se po kafićima, piti, ludovati, i slušati turbo-folk muziku - ovde je, tešim se, malo bolja situacija. I ovde se malo bolje osećam. Tamo, znači, vlada totalna nezainteresovanost za bilo šta. Vi ste ovde imali taj strašan rat. Vidi se da je nastalo otrežnjenje. Imate veronauku u školama, što je dobro. Vraćate se polako svetosavskom putu. Otreznili ste se i vidim da i ova vaša "Prosvjeta" i prosvetne institucije rade na učvršćivanju nacionalnog bića. Kao da se vraćate svetosavskom putu, što kod nas nije slučaj. Mi čak imamo veronauku kao fakultativni predmet. Ponudili su nam i to građansko vaspitanje da bi opet nastale srpske deobe, podele... Kod vas je bolje, što mene raduje, ali ni ovde stanje nije takvo da možemo reći: dobro je, nemamo problema.
GLAS PLUS: U dijelu knjige, gdje se bavite sistemom mjera za izlazak iz ovog začaranog kruga, pišete da nam je hitna biološka revolucija, odnosno da seksualnu revoluciju koja nas je preplavila treba da zamijeni biološka... Ko bi, najkraće, još trebalo da pomogne porastu stope nataliteta?
BILjANA SPASIĆ: Vlade, akademije nauka, ekonomski instituti, crkva koja mora da se pozabavi i duhovnom i moralnom obnovom stanovništva, ginekolozi koji bi trebali da rade na osvješćivanju djevojaka i žena, a ne na povećanju broja abortusa, pa mediji, sociolozi, pojedinci edukatori, angažovani intelektualci... Na kraju krajeva, svako od 6.212.000 u matici i vas ovde 1,2 miliona Srba... Svako treba da pomogne... Država mladima da obezbedi stan, da ih zaposli - i da ih poziva da rađaju. Stariji da čuvaju decu mladima; mladi da rađaju, država da daje stimulativne mere. D
