Питање за промјене, броблем за белај

Питање за промјене, броблем за белај
Лука Тодоровић
14.01.2016 23:17

Још у давна, историјска времена Хелени су у историјском ходу од хомеровског до класичног полиса поставили критеријуме одређивања појма полиса као облика људског праксиса. Ми ћемо овога пута истаћи само два од шест критеријума: "слобода вијећања грађана о општим стварима и интересима полиса" и "рационалност и аргументативност у јавној легитимацији интереса као основе политичког дјеловања".

Вијећање, или ти политичка реторика, увијек и у свим државама свијета тежи да буде полемична, па из тога не може бити изузета ни БиХ. Нажалост, и у садашњем контексту јачина поларизације у јавној арени БиХ је изузетно висока. Сигурно, да она одражава раздобље послије сукоба и рата и да таква ситуација потхрањује агресивне ставове, жестоку реторику и "учена" језичка изражавања. Али, ипак, прошло је доста времена од тих догађања, кад би, бар главни политички актери, требало да воде добро обавијештене расправе и плодоносне преговоре користећи утемељене информације и канализирајући учествовање у јавној расправи према конструктивним рјешењима и конкретним политичким циљевима. Слажем се да је то теоријски једноставније изнијети и презентовати, а да у пракси има низ главних и споредних питања која спутавају право рјешење. Но, поред тих, рецимо, објективних проблема, постоје и субјективне слабости или субјективне намјере одређених политичких актера који их скрећу са могућих и жељених рјешења исказаних кроз питања-теме, на проблеме.

 

Политичка дијагноза је питање

 

Питања-теме могу довести до смислене промјене у корист заједнице, а проблем само до неког белаја или "великог белаја", о чему јавно и често говоре одређени бошњачки политичари. Питање-тема је нешто што људима даје знак за акцију и конструктивно дјеловање иако у несавршеном свијету ништа не долази идеално упаковано и уобличено, тако ни питања не долазе у идеалном изразу. Некад питања морају бити исказана у најтежем, можда и најгрубљем, облику да би изазвала реакцију стране која треба да буде, такође, заинтересована за то питање. Тако, питања која износи предсједник РС о унутрашњем уређењу "као организму државе" представља смислен начин који је у корелацији са бригама становништва РС. Зар кроз констатацију да је у БиХ очуван суверенитет и територијални интегритет и да ће се РС до крајњих граница борити, па чак и као посљедња, за очување Дејтонског споразума, не представља постављање питања-теме о опстанку државе. Додикове констатације да је БиХ у опасности и фази распадања је политички постављена дијагноза и аларм за акцију спасавања државе, а и претпоставка шта се може десити уколико се не отвори то питање. У оваквим изјавама нигдје нема мјеста за проблем, јер чињенице и докази не указују жељу за проблемом, већ за рјешавањем питања, отворене теме или како то год хтјели назвати. Осим тога, Додик је своју жељу о статусу државе гдје живи већ одавно изразио и јавно саопштио, али као искусан и рационалан политичар свјестан је да човјек у животу не може остварити све жеље, или боље речено, може остварити скроман број жеља. Тачно је да стрпљивом и умном човјеку у одређеним ситуацијама жеље испуне неки други, најчешће они који имају нереалне, неоствариве или жеље које усклађују са интересима неких других субјекта у овим компликованим, на интересима, заснованим међународним односима.

Рјешавање проблема тражи друге врсте активности, а то бошњачки политичари називају белајем па чак и великим белајем. Но, белај није отварање расправе о одређеном питању, већ покушај начина рјешавања спорног питања уз употребу средстава за присилу и наметање рјешења. По мом дубоком убјеђењу, уклапање белаја у рјешавање проблема спасавања државе представља пријетњу, и што је најгоре, пријетњу миру. У сво злокобно ангажовање до изнемоглости разних актера белај или велики белај не доноси рјешење, већ се њим покушава стећи надмоћ и боља стартна позиција у коначном рјешавању проблема. Из свих искустава која су се дешавала на овим просторима белају не треба дати ни промил простора, а осим тога, увијек се мора узети у обзир да белај има два краја, исто као и батина. Ко који крај кад добија је бинго рјешење, а од посљедица белаја не могу бити изузети и они који су га иницирали. Уосталом, у БиХ и постоји узречица "мани се белаја" и бави се паметнијим и рационалним послом.

 

Практичне слободе - практичне сврхе

 

Чини ми се да проблем долази из различитих схватања државе БиХ као оквира у коме могу, и треба да на равноправан начин живе сви који се налазе на њеној територији. Нико нема права да било ком појединцу, групи, а посебно народу каже да "онима којима се БиХ не свиђа или је не воле, могу је слободно напустити" и да могу изнијети само онолико земље колико имају блата на ципелама. То на тај начин није могуће изрећи ни људима који су на разне полулегалне и нелегалне начине или по позиву дошли у БиХ (посебно за вријеме ратних збивања и по позиву бошњачких политичара) и сад праве разне покрете можда се спремајући за велики белај, а камоли то говорити људима који су ту, на тој и у тој земљи рођени. Такав приједлог или апел Бакир Изетбеговић знао је и зна да упути и Милораду Додику, првом грађанину једног ентитета у коме је српски народ већински, а по аналогији као начину закључивања, то је упућено и том народу. Проблем је израженији и због тога што су такве могућности "слободног исељавања" нуђене том истом српском народу и пред почетак посљедњег рата у БиХ. Да ли се тзв. представници народа (говорим о представницима, а не о цијелом народу) који тако добродушно нуде такву могућност српском народу упитају на основу чега они то раде, да ли им је неко дао тапију на цијелу земљу БиХ. Колико ми је из права познато, само приватна својина је неприкосновена, а земља БиХ није ни у чијем власништву па ни Бошњака, Срба и Хрвата, већ и једних и других и трећих. Због чињеничног стања, које ни међународни господари преко својих високих представника нису у могућности да промијене, ниједно питање није толико тешко и недодирљиво да би се за њега "жртвовао мир". Али како је БиХ по много чему специфична земља, у њој се деведесетих година десило да је и такав узвишени идеал жртвован од стране Алије Изетбеговића, на несрећу свих народа који живе у њој.

Држава је, како је то и Хегел рекао, обичајна, а не органска, цјелина која укида властите разлике. Динамичност сваке државе заснована је на тим разликама. Разликама као питањима, а не разликама као проблемима. Држава је практично дјело практичне слободе у коју се улијевају људске практичне сврхе. Она омогућава развитак људске посебности "до самосталних екстрема", али и њихово враћање у јединство. Значи, сабирање посебних интереса у државу као облика њиховог дјеловања. То сабирање омогућава поставку суптилног односа између права и дужности човјека као грађанина, на основу његове политичке слободе као политичког увјерења. Предсједник РС има право, дају му их и демократски принципи, и обавезу да поставља неразјашњена питања која се у било ком облику и било које тежине појављују у функционисању државе којој припада. Наравно, иста та права и дужности имају и сви други актери на политичкој сцени БиХ, посебно ФБиХ. Засад, ријетко ко из те средине их користи, јер још предратни и ратни властодршци заговарају стару политику и користе стару реторику. Можемо вјеровати је да ће се и у тој средини појавити нека шира друштвена база која ће успјети да промијени јавно мишљење и која ће умјети да разговара и преговара о алтернативама и да из њих бира оне које задовољавају интересе свих народа и мањина који живе у БиХ. У науци која се бави проучавањем преговарања то је исход "њин-њин".

Наука је већ доказала, а историја потврдила, да нема питања о којима се не може и не мора преговарати, и да се видјети из научних радова и медија да о томе говоре научни радници на цијелој територији БиХ. Али политичари о томе не хају и опет, послије крвавог или крвавих искустава, позивају на белаје. Нисам сигуран да размишљају о томе да и кад се покрене белај и онда се послије њега мора сјести, разговарати, преговарати и договорити. Па да ли постоји дилема питање-тема или проблем. Не, не постоји, предност увијек треба дати отварању питања-теме, а проблеме нек рјешавају неки други у својој средини, најбоље они који их "добронамјерно" сервирају или охрабрују да се отварају.

Колумне Коментар дана